"Setite se kako ste živele pre nego što ste upoznale osobu koja vas maltretira i biće vam jasno da ipak možete sve same i bez njega."
Beogradske ulice su poslednjih nedelja ugostile žene koje su rešile da dignu glave i kažu NE nasilju koje već godinama trpe, da kažu NE nasilju u porodici, u partnerskim odnosima, u školi, na poslu i ulici.
Komešanje u vazduhu i nadolazaće promene izazvale su želju u jednoj našoj sugrađanki da podeli sa nama svoju priču.
Njena priča je dokaz da u začarani krug nasilja može da upadne svaka od nas, a razlozi zbog kojih u njemu ostajemo su komplikovani i često neobjašnjivi. Nasilnici često imaju različite manipulativne metode.
„Sve je počelo relativno normalno“, počinje svoju priču Nataša (26) koja iza sebe ima trogodišnju vezu sa dečkom koji ju je fizički i psihički zlostavljao.
„Upoznali smo se na fakultetu. On se predstavljao kao fin, kulturan, miran i pomalo povučen dečko. Par puta me je odvezao do kuće nakon vežbi koje su se završavale kasno. I ubrzo smo počeli da se družimo van fakulteta. U početku smo se viđali drugarski – neobavezno, jer je u tom momentu on već imao devojku.
U početku je naš odnos bio prilično komplikovan. Znala sam da on ima devojku koja u tom momentu nije živela u istom gradu kao i mi, a kasnije sam saznala da se viđa sa još nekoliko njih. Nisam u početku davala veliki značaj tome, jer ga nisam shvatala ozbiljno, ni njega, ni naš odnos. Vremenom sam se zagrejala za njega i za taj naš ‘komplikovan’ odnos. Viđali smo se na fakultetu, pili kafe između predavanja, ponekad smo izlazili uveče, ali taj odnos je u tom momentu bio prilično neozbiljan. Godinu dana smo funkcionisali na taj način i meni je to sve manje odgovaralo. Kada sam mu to rekla, on se jako potrudio da promenim mišljenje i da naš odnos ostane takav kakav je. Počeli smo više da se viđamo, više vremena smo provodili zajedno, ali suštinski se ništa nije promenilo.“
Nataša spominje da je možda već to ponašanje trebalo da shvati kao veliki znak upozorenja, ali sebe karakteriše kao „večitog optimistu“ i nadala se da će situacija da se promeni na bolje.
„Nasilje se prvi put desilo nakon otprilike godinu i po dana od kada smo počeli da se viđamo. U tom momentu i dalje nismo bili zapravo zajedno, i dalje je to bilo prilično neozbiljno. Ja sam otišla na neku žurku, on me je u jednom trenutku te večeri pitao gde sam i kada sam mu odgovorila, on je već bio u nekoj kafani sa društvom. Čini mi se da je tada prvi put poludeo pošto je očigledno već bio pripit. Rekla bih da je alkohol bio triger za to ponašanje.
Kroz par sati me je zvao da izađem iz kluba u kom sam bila. Ja nisam imala nikakav problem sa tim jer je to bio način na koji smo se inače viđali. Izašla sam, on je bio u kolima i čekao me je. Tada je počelo – od nasilničke vožnje do mog stana, a u stanu se nastavilo agresivno ponašanje. Sledećeg jutra mi nije bilo baš najjasnije šta se zapravo desilo, jer tada još uvek nisu baš krenule batine, ali mi je bilo jasno da nešto nije bilo kako treba, jer je cela noć bila nasilna. Celo veče mi je bilo maglovito, čak ni danas ne mogu sa sigurnošću da kažem šta se tada zaista desilo. Tako da sam ja odlučila da izignorišem tu situaciju i da mu se jednostavnp više ne javljam. Nakon par dana, on je počeo da mi piše, da zove, imala sam po 25 propuštenih poziva, ali sam tada bila prilično rešena da mu se jednostavno ne javim. Onda je u 3 ujutru počeo da mi zvoni na interfon. Dok ga nisam pustila nije prestao. Kada je ušao u moj stan bio je najdivniji čovek na svetu, njemu nije bilo ništa jasno, zabrinuo se što mu se ne javljam, da mi se slučajno nešto nije desilo itd. Ja sam naravno nasela na tu priču i shvatila kako sam ja zapravo sve pogrešno protumačila. To je zapravo bio momenat kada smo ušli u zvaničnu vezu.“
Ubrzo su počeli da žive zajedno, a nasilničko ponašanje se nastaviljalo u određenim trenucima koje je ona pokušavala da izbegne na sve moguće načine.
„U početku sam bila prilično srećna i zaluđena i nisam ni pomišljala na to da ga ostavim. Kako je vreme prolazilo, on se prilično trudio da me izoluje od ljudi, prvo kolega, zatim prijatelja, pa onda i od porodice. Stalno smo se svađali, i on je često uspevao da me ubedi kako je u meni problem, kako sam ja kriva za ovo i ono, plus kako sam bez njega ništa. Te svađe su mene jako umarale, i često sam popuštala i gledala da se ponašam onako kako on smatra da treba, samo da bih izbegla svađu. U početku sam mislila da će se promeniti, a kasnije sam znala da neće i jednostavno sam razvila određene mehanizme pomoću kojih sam funkcionisala sa njim.“
Uglavnom je o svemu mislila par koraka unapred.
„Najviše su mu smetale moje drugarice, nije mogao da podnese kada bi one slale poruke ili kada bi me zvale. Umeo je da izazove jako neprijatne situacije u tim momentima. Pa sam ja počela svojim drugaricama da šaljem mejlove umesto poruka, jer sam pretpostavljala da tako on neće znati da smo se čule. Ili sam slušala korake, pa ukoliko pišem poruku dok sam u drugoj sobi, u momentu kada čujem njegove korake, ja ugasim intrenet i sakrijem telefon. Kada je trebalo da se čujem sa nekim kolegom, zaključavala bih se u kupatilo i odgovarala na poruke. Svašta sam smišljala samo da izbegnem svađe.“
Nakon svađe i tog psihičkog maltretiranja, on bi postajao najbolji čovek na svetu, i ja bih lako zaboravila na loše strane tog odnosa. Dakle kada je bilo loše bilo je baš loše, ali kada je bilo dobro, bilo je još bolje i ja sam ostajala sa njim. Kada bi se situacija opet preokrenula, trudila sam se da ne mislim o tome, niti da se upuštam u neke analize. Sebi sam stalno govorila ‘Ne mogu sada da mislim o tome’,“ kaže Nataša.
Otkriva i da nije bila preterano uplašena jer se uvek branila, čak i kada bi došlo do fizičkog obračuna, ali da je svakako ostavilo posledice na nju i da je uz pomoć terapeuta, porodice i prijatelja konačno uspela da se otkači od tog odnosa.
„Naučila sam dosta stvari iz te veze. Najvažnija stvar koju sam naučila iz te situacije je suočavanje sa realnošću. Ja sam godinama to izbegavala i varala sam sama sebe kako je sve super, kako je ta veza super i da su to samo mali problemi koji će nestati vremenom. Kada je došlo do tačke da sam se stvarno uplašila, naterala sam sebe da se suočim sa realnošću. Pozvala sam roditelje i rekla njima šta se desilo. Tada sam se otreznila i oslobodila. Znala sam da više nema nazad.“
Podrška okoline je ono što joj je najviše pomoglo da se vrati normalnom životu i za nju, kako kaže, to nije bilo previše teško zbog njene dobre početne pozicije kojom ne mogu nažalost da se pohvale mnoge žene.
„Sada se osećam prilično zahvalno što se sve tako dogodilo. U prvom redu sam zahvalna što sam izvukla živu glavu iz tog odnosa, jer mi je prilično jasno da je lagano moglo da dođe do drugačijeg ishoda. Pritom ja sam imala olakšavajuće okolnosti, finansijski nisam bila zavisna od njega, nisam bila udata, niti sam imala decu sa njim, da je bilo drugačije mislim da bi bilo neuporedivo teže izaći iz tog odnosa, skoro i nemoguće. Takođe je važno da napomenem da sam ja imala punu podršku porodice i prijatelja. Nakon što se naš odnos završio, ja sam se vratila kod mame i tate i neko vreme sam živela sa njima, a onda sam se vratila u svoj stan gde sam nastavila da živim sama. Tako da meni i nije bilo previše teško da se vratim normalnom životu.“
Sada ponovo ima partnera sa kojim su od starta jasno postavljene granice ponašanja. Nataša kaže da prvih godinu dana nije bilo moguće da se upusti u bilo kakav emotivni odnos. Ženama koje sumnjaju da se možda nalaze u sličnoj situaciji poput njene, a i onima kojima je već jasno da trpe nasilje, poručuje da je primećivanje prvih simptoma i podrška okoline ono na šta najviše moraju da obrate pažnju.
„Moj savet ženama je da obraćaju pažnju na ponašanje svog partnera. Ja nisam stručno lice, tako da možda i neću biti u pravu, ali smatram da je jedna osobina znak na koji bi žene trebalo da obrate pažnju. To je ljubomora. U mom slučaju sve je proizilazilo iz toga. Uglavnom ta ljubomora na početku prija, i često je doživljavamo kao veliki dokaz ljubavi, daje nam osećaj posebne vrednosti, a najčešće je upravo ljubomora znak da sa vašim partnerom nešto nije kako treba, odnosno da on ima neki problem. Takođe je važno da ostanete u kontaktu sa porodicom i prijateljima, jer su oni važni kada je u pitanju podrška.
Ja sam se često osećala kao da sam potpuno nesposobna za život bez njega, i zato mi je bilo teško da izađem iz začaranog kruga, nekada sam bukvalno mislila da nisam u stanju da sama pređem ulicu sama. Ali samo se setite kako ste živele pre, dok još niste upoznale osobu koja vas maltretira i odmah će vam biti jasno da bez iste možete sve, pa i da pređete ulicu“, završava Nataša svoju priču.
***
Bonus video: Nina je jedna od retkih automehaničarki u Srbiji
