3 filma koja će vas naterati da Milano stavite na travel listu ove jeseni

Dok grad od 22. do 28. septembra ponovo živi u ritmu Nedelje mode, između revija, istorijskih palata, skrivenih dvorišta i adresa na kojima se moda, dizajn i gastronomija prirodno prepliću, poželeli smo da mu se vratimo na malo drugačiji način - kroz filmove.

Jer Milano na velikom platnu nije uvek isti. Kod Pjera Paola Pazolinija postaje hladan svet bogate industrijske buržoazije čija se pravila raspadaju pred našim očima. Kod Luke Gvadanjina izgleda gotovo opipljivo - pun raskošnih enterijera, hrane, boja i potisnutih želja. A u House of Gucci pretvara se u pozornicu za novac, status, modu i jednu od najpoznatijih porodičnih drama luksuzne industrije.

Ako vam ovih dana treba malo italijanskog escapizma, ova tri filma su odličan početak.

Teorema (1968)

Milano Pjera Paola Pazolinija nema mnogo zajedničkog sa razglednicama grada koje danas viđamo na Instagramu.

U filmu Teorema ulazimo u svet imućne milanske industrijske porodice čiji naizgled besprekoran život počinje da se raspada kada u njihov dom stigne misteriozni mladi gost.

Njegovo prisustvo utiče na svakog člana porodice, destabilizuje njihove odnose i polako razotkriva koliko su društvena pravila, moral i sigurnost na kojima je njihov svet izgrađen zapravo krhki.

Film je nastao 1968. godine, u trenutku velikih društvenih promena i početaka seksualnog oslobađanja, a Pazolini upravo kroz jednu privilegovanu porodicu ispituje ideje klase, želje, religije i buržoaskog morala.

Zbog izrazite erotičnosti pojedinih scena film je po izlasku izazvao kontroverze, što čitavu priču čini još zanimljivijom kada znamo da je iste godine na Filmskom festivalu u Veneciji dobio nagradu Međunarodne katoličke filmske kancelarije.

A Milano u njemu izgleda baš onako kako priča zahteva: bogato, uređeno, elegantno - i gotovo klaustrofobično.

I Am Love (2009)

Ako želite film zbog kojeg ćete se zaljubiti u vizuelni identitet Milana, Luka Gvadanjino je mnogo sigurniji izbor.

U centru filma je Ema, koju igra Tilda Svinton, supruga bogatog industrijalca i članica imućne milanske porodice. Njen život spolja izgleda besprekorno: raskošna kuća, privilegija, tradicija i svet u kojem je svaka stvar na svom mestu.

Ali upravo je ta besprekorna uređenost ono iz čega Ema pokušava da pobegne.

Sve počinje da se menja kada upozna Antonija, mladog kuvara, i upusti se u vezu koja će potpuno poremetiti pažljivo održavanu ravnotežu njenog života.

Gvadanjino, koji je projekat sa Tildom Svinton razvijao više od decenije, od Milana ne pravi običnu kulisu. Grad ovde izgleda kao produžetak samih likova.

Velike kuće, raskošni enterijeri, odeća, hrana, materijali i boje imaju gotovo jednaku težinu kao dijalog. Svet stare milanske buržoazije deluje besprekorno, ali hladno, dok se sa Eminim oslobađanjem i sama slika filma menja i postaje toplija, senzualnija i življa.

Ako volite Gvadanjinove filmove upravo zbog načina na koji uspeva da gotovo fizički dočara leto, hranu, tkaninu ili dodir, ovde se već jasno vidi estetika po kojoj će kasnije postati prepoznatljiv.

I teško je završiti film a da ne poželite da bar jednom vidite taj Milano uživo.

House of Gucci (2021)

A onda postoji Milano u kojem moda nije samo estetika, već novac, moć i status.

U filmu Ridlija Skota House of Gucci grad postaje prirodno okruženje priče o Patriciji Ređani i Mauriciju Gučiju - vezi koja počinje kao romansa, a završava se jednim od najpoznatijih zločina u istoriji modne industrije.

Lejdi Gaga igra ambicioznu Patriciju, dok je Adam Drajver Mauricio Guči, naslednik modne dinastije u čiji svet ona ulazi. Tu su i Džared Leto, Al Paćino i Kamil Koten, a čitava priča odvija se između porodičnih sukoba, poslovnih interesa, luksuza i sve veće opsesije kontrolom.

Film nas vodi i u Rim, Njujork i Alpe, ali Milano ostaje simbol sveta kojem svi žele da pripadaju.

To je grad velikih palata, besprekornih odela, modnih kuća i bogatstva iza kojeg se odvijaju mnogo manje elegantni porodični obračuni.

Zanimljivo je, međutim, da je dobar deo filmskog Milana zapravo rekonstruisan u rimskom studiju Cinecittà. To možda čak i odgovara samom filmu: House of Gucci nikada ni ne pokušava da bude tih i suptilan. Njegov Milano je namerno teatralan, luksuzan i malo prenaglašen — baš kao ljudi čiju priču prati.

Tri potpuno različita filma tako pokazuju i tri različita lica istog grada: Pazolinijev Milano je strog i buržoaski, Gvadanjinov senzualan i prefinjen, a Skotov opsednut statusom i luksuzom.

I možda upravo zbog toga Milano toliko dobro funkcioniše na filmu.

Čak i kada nije glavni junak, uvek nekako uspe da ukrade kadar.