Gledali smo „Verity“ i izdvojili 5 stvari u kojima je film bolji od knjige – i jednu koju ćemo teško oprostiti

Upravo zato je filmska verzija romana Verity Kolin Huver, sa En Hatavej, Dakotom Džonson i Džošom Hartnetom, napravila možda najpametniji mogući potez – nije pokušala da knjigu prenese na ekran rečenicu po rečenicu.

Osnovna priča ostaje ista. Spisateljica u finansijskim problemima, Louen Ešli, dobija ponudu da dovrši serijal slavne autorke Veriti Kroford, koja nakon saobraćajne nesreće više nije sposobna da piše. Na predlog Veritinog supruga Džeremija dolazi u porodičnu kuću Krofordovih kako bi se što bliže upoznala sa njenim radom i dosadašnjim delima, i ubrzo pronalazi rukopis koji menja sve što je mislila da zna o ženi čiji život polako počinje da zauzima.

Ali onda film počinje da menja pravila. I to je, uglavnom, dobra stvar. Zato se naša recenzija „Verity“ ne svodi samo na pitanje da li je ekranizacija uspela, već i na to šta je film promenio u odnosu na knjigu – i da li su te odluke priču zaista učinile boljom.

U nastavku slede veliki spojleri za knjigu i film „Verity“.

Recenzija i najveće razlike u odnosu na knjigu:

1. Film ponovo uspeva da nas natera da ne verujemo nikome

Najveći problem sa gledanjem trilera čiju ste knjigu već pročitali jeste što iznenađenje praktično ne postoji.

Verity je, međutim, od početka građena na pitanju kome verujemo – rukopisu, pismu, Veriti, Louen, Džeremiju - ili sopstvenoj interpretaciji svega što smo upravo pročitali.

Film je veoma pametno shvatio da bi doslovna adaptacija uništila upravo ono zbog čega je knjiga postala toliko zarazna.

Džoš Hartnet je pred premijeru rekao da je kod ekranizacije najvažnije sačuvati „duh“ knjige, a ne svaki njen detalj. U slučaju Verity, taj duh podrazumeva da priča mora da bude pomalo podmukla, neprijatna i dovoljno nepredvidiva da se konstantno pitate šta vam promiče.

Zato promene ovde ne deluju kao izdaja čitalaca, već kao način da im se vrati iskustvo koje su imali kada su knjigu prvi put otvorili.

Čak i kada mislite da znate kuda priča ide, film vam povremeno izvuče tlo pod nogama.

2. Odnos Louen i Veriti mnogo je zanimljiviji

Jedna od najboljih promena nema toliko veze sa radnjom koliko sa načinom na koji film posmatra dve glavne žene.

Reditelj Majkl Šoualter opisao je novi element njihovog odnosa poređenjem sa filmom All About Eve – pričom o mlađoj ženi koja polako počinje da zauzima mesto starije, uspešnije žene.

I to ovde radi odlično.

Louen u knjizi već ulazi u Veritin profesionalni život, preuzima njen književni serijal, zbližava se sa njenim detetom i zaljubljuje se u njenog muža. Film tu ideju gura još dalje i čini je mnogo svesnijom.

Postepeno počinjete da se pitate da li Louen samo pokušava da otkrije ko je Veriti ili, gotovo neprimetno, postaje njena zamena.

To odnos En Hatavej i Dakote Džonson čini mnogo složenijim od klasične postavke „dobra žena protiv opasne žene“.

A Verity je najbolja upravo kada odbija da nam tako jednostavno podeli uloge.

3. Izbacivanje jednog deteta zapravo ima smisla

Ovo je promena koja će čitaocima verovatno u početku najviše zasmetati.

U knjizi Veriti i Džeremi imaju troje dece – sina Krua i bliznakinje Častin i Harper. U filmu ih je dvoje: Kru i njegova pokojna sestra bliznakinja Harper.

Častin uopšte ne postoji.

To nije mala izmena, jer je njena priča važan deo jezivog rukopisa koji Louen pronalazi. Veriti u njemu opisuje komplikovan odnos prema ćerkama, vezivanje za Častin, odbacivanje Harper, a zatim i smrti obe ćerke - Častin nakon teške alergijske reakcije i Harper u nesreći na vodi, čije okolnosti postaju jedna od najvećih misterija romana.

Kolin Huver priznala je da je u početku bila nervozna zbog odluke da se jedno dete izbaci, ali da je nakon čitanja nove verzije scenarija zaključila da je to jedna od najboljih promena.

I možemo da razumemo zašto.

Ono što na nekoliko stotina stranica romana ima vremena da postane slojevito, na filmu bi vrlo lako moglo da pretvori porodičnu tragediju u gomilanje šokantnih događaja.

Sa dvoje dece priča je čistija, emocionalni odnosi jasniji, a mračna atmosfera ne postaje sama sebi svrha.

Knjiga tu jeste detaljnija. Film je, međutim, disciplinovaniji.

4. Scena koje nema u knjizi jedna je od najboljih ideja filma

U jednom trenutku Louen zamišlja da se ljubi sa Džeremijem – sve dok se on ne pretvori u Veriti.

Toga u knjizi nema.

I upravo je to primer promene koju filmska verzija može da uradi bolje od književne.

Nije potrebno nekoliko stranica unutrašnjeg monologa da bismo razumeli koliko su privlačnost, ljubomora, fascinacija i strah u Loueninoj glavi počeli da se prepliću - jedna slika kaže dovoljno.

Čak je i Huver priznala da ju je ideja u početku zabrinula jer nije znala kako će funkcionisati u priči, da bi joj na kraju postala jedna od omiljenih scena.

Razumemo je.

To nije promena napravljena samo da bi trailer imao dobar kadar. Ona vizuelno sažima praktično čitavu psihologiju odnosa između Louen, Džeremija i Veriti.

5. Završnica je još neprijatnija jer manje insistira na jednom odgovoru

Kraj knjige razlog je zbog kojeg ljudi godinama raspravljaju o Verity.

Louen i Džeremi otkrivaju da Veriti zapravo nije u stanju u kojem su mislili da jeste. Nakon njenog ubistva Louen pronalazi pismo u kojem Veriti tvrdi da stravični autobiografski rukopis nije bio priznanje već književna vežba pisanja iz perspektive negativca, takozvano „antagonističko vođenje dnevnika“, koje joj je služilo da što dublje uđe u mračnu psihologiju lika dok je radila na knjizi.

Prema toj verziji priče, ona nije žena koju rukopis opisuje. Džeremi je zlostavljao nju, saobraćajna nesreća nije bila ono što se činilo, a pretvaranje je bilo deo pokušaja da pobegne.

I onda ostajete sa istim problemom kao Louen: šta je istina?

Film toj dilemi pristupa još šire.

Šoualter je objasnio da su tokom produkcije isprobavali različite verzije završetka i da mu je bilo važno da ne stane nedvosmisleno ni na čiju stranu. Umesto toga, pokušao je da sačuva stvarnost svakog od tri centralna lika – Veriti, Louen i Džeremija.

Rezultat je možda najzanimljivija stvar koju film radi.

Ne postavlja samo pitanje „da li je rukopis istinit?“ već nas tera da se zapitamo koliko je uopšte moguće doći do objektivne istine kada svako u priči ima razlog da je prepravi.

Čak je i sama Kolin Huver rekla da ju je gledanje filma nateralo da drugačije razmišlja o liku za koji je godinama verovala da je „više zao“.

A ako ekranizacija uspe da natera autorku da preispita sopstvenu knjigu, nešto je očigledno uradila kako treba.

6. Promena koju ćemo teško oprostiti

Ovo razumemo iz perspektive scenarija - ali nam se i dalje ne dopada: Louen u filmu ne mesečari.

Njeno mesečarenje u knjizi nije samo neobičan detalj iz njenog detinjstva. Ono postaje važno kada se u kući Krofordovih nađe na mestima na kojima ne zna kako je završila – uključujući Veritin krevet.

Taj element savršeno odgovara atmosferi romana jer dodatno ruši granicu između onoga što Louen vidi, onoga čega se seća i onoga što možda radi bez sopstvenog znanja.

Film je te scene čak i snimio.

Šoualter je objasnio da je Dakotina gluma u njima bila odlična, ali da je tokom montaže postalo jasno da usporavaju priču i odvlače je od centralnog pravca.

Za tempo filma, odluka je razumljiva. Za one koji su čitali knjigu, ipak ostaje osećaj da je izbačen važan deo Louenine priče.

Jer upravo su takvi detalji činili Louen nepouzdanijom junakinjom i stvarali osećaj da možda ni perspektiva kroz koju pratimo priču nije potpuno bezbedna.

Film dobija na brzini, ali tu gubi mali deo psihološke nelagode koju je knjiga veoma dobro gradila.

Da li je film bolji od knjige?

Ne u celini – i verovatno ne treba ni da bude.

Knjiga ima luksuz da mnogo duže ostane u glavama svojih likova, da razvija njihove sumnje i ostavlja čitaoca da se marinira u nelagodi. Film mora da bude brži, vizuelniji i precizniji.

Ali ono što Verity radi bolje od mnogih ekranizacija bestselera jeste to što ne tretira knjigu kao sveti tekst.

Menja ono što mora, dodaje ono što filmski medij može da iskoristi bolje i, što je najvažnije, ne zaboravlja šta je celu priču učinilo toliko zavodljivom.

Nije to ljubavni trougao. Nije čak ni šokantni rukopis.

To je osećaj da ste sve vreme udaljeni samo jednu novu informaciju od toga da potpuno promenite mišljenje o svima.

A kada izađete iz bioskopa i ponovo počnete da raspravljate ko je zapravo govorio istinu, jasno je da je film sačuvao ono što je knjigu činilo toliko intrigantnom – stalnu sumnju u svaku verziju događaja.