Prvi put u životu držim pravu dijetu. Pre toga moje kile rešavala je moja depresija. Sada sam dobro, već duže vreme i da se uočiti. Ima me, i mogu reći da sam vrlo zahvalna što živim u body positivity eri pa sa tim nemam nikakav problem osim zdravstveno kondicioni.
Više od mršljavljenja volela bih da ponovo budem u kondiciji, onoj sa kojom sam vozila bajs po planinskim trasama (mada i tad sam kukala), a ne da mi je dostignuće što sam napravila sedam hiljada koraka pa me je aplikacija pohvalila imaginarnom značkom.
Nije lako gubiti kile kada vam apetit i volja za životom rade kako treba. Srećom, imam sestru koja me tera da joj fotografišem sve što pojedem tog dana i koja me vrlo brižno vodi kroz fasting i neku njenu keto verziju. Naravno, trebalo mi je da se brojevi na vagi ne mrdnu u nekoliko navrata mojih lično izmišljenih dijeta pa da joj se prepustim. Ona nije nutricionista ali jeste neko ko je izlečio insulinsku rezistenciju ishranom koju je dugo proučavala i sa kojom je čak i eksperimentisala dok nije pronašla svoju konačnu nutri-filozofiju. Iskrena da budem, bila je nesnosna svaki put kad smo pričale o hrani, tačnije kada je držala ničim izazvana predavanja na temu užasa koji unosimo u sebe. Toliko su ostrašćeni ti nutritivno prosvećeni ljudi, ponekad imaju taj vajb teoretičara zavere da vrlo umeju da odbiju auditorijum. Ali, bilo je pitanje toga da li ću odbiti kile u stomaku ili iskustvom stečeno znanje svoje sestre, pa sam se opredelila na ovo prvo.
Ne znam kako mi ide, tek sam krenula, ali u ovom letnjem delirijumu dok se svakog radnog dana cedim za tastaturom i govorim sebi da je ventilator skroz okej rešenje, shvatila sam neke stvari gledajući u činiju u koju sam natrpala sastojeke hrane i nazvala ih obrokom. Brate mili koliko je ovaj svet jedno izobilno i bogato mesto. Ja lagano mogu da izbacim svo testo, sve hlebove, sve šećere i sve skrobove i idalje će mi se šareniti činija blagoslovima ove planete. Koliko smo bogati ali i koliko smo slepi da svo to suštinski izobilje vidimo.
Jedem svoju povrćno mesnu gomilu zalivenu kiselim mlekom, skrolujem po netu sa kojeg me Greta u mimu pita – vruće li je sestro, i tripujem. Tripujem šta bi sve ostalo u supermarketu kada bismo izbacili sve što je nezdravo i ima nepotreban nivo šećera u sebi. Kada bismo izbacili sve nepotrebne plastične ambalaže, kada bi svi donosili flaše i posude u koje bi nam se sipalo sve to što želimo da kupujemo. Tripujem ja tako i uživam i shvatam da bi i dalje bilo tako puno svega. Pa el kapirate vi da većina nas može da ustane iz kreveta i ode i nabere sebi zove dovoljno da ima soka za celu godinu. Toliko je priroda dobra prema nama.
Koliko je samo bogatstvo oko nas i koliko se samo ogrešujemo o prirodu odbijajući njene darove i stremeći ka tome da hoćemo još, još slađe, još brže, još, još, još a imamo sve. Majke mi, čak se i preliva kao moje kile i ovi stepeni na Celzijusovoj skali.
Kako je divan i oslobađajući osećaj shvatiti to. Mislim da mi je u mom tripu pomogla i objava jedne influenserke, Zombijane zapravo, koja je podelila svoju uramljenu konfetu sa nekog koncerta.
Predivno!, pomislila sam i setila se nezaboravnog koncerta Kilersa u Novom Sadu u okviru Exita. Istog trenutka sam shvatila vrednost te konfete, toga šta ona u toj uramljenoj slici vidi kada pogleda obično malo parčence papira. Vidi sve. Jer je, sigurna sam koji god koncert da je bio u pitanju, bila to jedna velika manifestacija neverovatnosti ovog sveta, ljudske kreativnosti i sposobnosti za organizaciju.
Pročitajte još:
Eh, kada bismo imali tu sposobnost da zaista cenimo svaku konfetu ove zemlje, svaku jagodu, svaki čeri paradajz koji nam podari kada bismo shvatili da sve ono što nam je potrebno doslovno stoji pred nama…
Opet zvučim kao Marijana Mateus biznis koučinga i afirmacionih mantra. Naravno da sve ovo ne vide ljudi koji žive siromaštvo. Naravno da ćemo biti stvarno slobodni i stvarno jednaki tek kada svi budemo slobodni i jednaki. Ali ono što nikako ne smemo da uradimo je da poričemo da su nam dati baš svi uslovi da od ove zemlje stvorimo raj, a mi se čini mi se čvarimo u nezdravim masnoćama ovog friteznog pakla i bacamo sebi šećer u oči kako ne bi uradili ništa da se promenimo.
Eto, to vam je barem ono što sam ja u delirijumu proteinske ishrane i visokih temperatura zaključila, a sve to inspirisana veličanstvenošću jedne konfete. Živi mi bili i u izobilju mi ostajte.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
