Sara Radojković: U red za pasoš ponesite odojče

Stav 10. jun. 202111:41 > 11:45
Podeli:
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Bila sam neodgovorna. Nekada sebi ne bih dozvolila da mi se tako nešto omakne, a ne da još javno govorim o tome, pa ipak, dešava se i najboljima – istekao mi je pasoš pa sam novi pokušala da dobijem u Batajnici korišćenjem strategije app.

Ako prođe prođe ili u narodu još poznatija tehnika – na budalu, nije nešto što uobičajno koristim ali nema slađeg osećaja nego kad imam sjajno iskustvo sa nekom državnom ustanovom o kojoj svi drugi pričaju horor priče. Obožavam da budem ta iritantna osoba koja će uvek da staje u odbranu šalterskih radnica i radnika jer ja sam obično taj štreber koji nikad nema problem sa ft1p (fali ti jedan papir.) Međutim, ova pandemija je valjda i meni razdesila fabrička podešavanja te sam završila u grupi onih ljudi kojima je pasoš istekao još u doba kada su granice bile zatvorene, te umesto da iskoriste to što nema redova, oni su čekali poslednji trenutak i sad bi svi da obnove pasoš i odu negde na more. E pa ne može.

U stvari može, ali samo u slučaju da imate jednu od ove dve stvari. Vezu ili bebu. Ispostaviće se da nemam ni jedno ni drugo, ali sam osim potrebe za putnom ispravom od koje sam odustala imala i potrebu za elektronskim sertifikatom. Nekoliko dana kasnije, opet sam se našla u redu samo sam ovaj put imala „zakazano“ u mupu opštine u kojoj živim. I opet sam završila u istom redu kao ljudi za pasoše, ali sam imala prednost pa sam čekala samo dva sata sve dok me službenica koja zrači energijom Dijane Hrkalović nije ljubazno uslužila. Svuda po stolu stajale su joj oznake koje govore o njenoj ljubavi prema klubu Partizan a lice joj je nedvosmisleno odavalo da bi radije bila na nekoj tribini nego što sad gledala u moju poniznu facu koja čeka da dobije nekakav papir i gleda u nju, ne shvatajući da mi je sve u čipu i da sam završila proces.

Ipak, dok se susret sa službenicom nije desio, nisam mogla a da ne slušam atmosferu u konačnom čistilištu. Kažem konačno jer pre njega treba da se prođe kroz stepenasto čistilište ispred same zgrade, a onda još jedno unutar zgrade, tako da oni koji misle da su korak do cilja kada u instituciju uđu mogu spoznati samo dubinu sopstvenog razočaranja i dugog hodnika.

Od postojećih dvanaest šaltera radila su samo tri, a u čistilištu se nalazilo pregršt beba, svega nekoliko ljudi koji takođe imaju zakazano pa su kao na iglama čekali da neko pozove njihovo ime i pričalice koji su pred mupom kampovali od 6 ujutru pa su sad bodrili jedni druge opštemestaškim razgovorima o sistemu i državi u kojoj živimo ne bi li istrčali i ovaj poslednji sat maratona. Ko je odsedeo tamo, mogao je da utvrdi gradivo – od toga da objašnjavaju ljudima koji ni ne znaju za opciju za zakazivanje kako se to radi, preko toga da to trenutno u suštini nije ni moguće jer su svi slotovi zakazani 30 dana unapred, do toga kako je u prigradskim opštinama (ko ne zna i Sopot je deo Beograda). Ali ono na šta niko nije mogao da ih pripremi, to je najezda neprijavljenih beba, odojčadi i njihovih roditelja.

Nakon što su kamperi ljubazno propustili dovoljno beba da bi svoje podnošenje prijava završili tek četiri sata kasnije, sramežljivo su rešili da ako policajac-portir čistilišta pusti još jednu turu beba preko reda smognu snage i kažu ne. Bebe, no passaran. Dečko-kamper-pričalica sa dugom kosom tetovažama i pirsinzima imao je potrebu da se pravda kako on voli bebe ali kako je i meni ponestajalo strpljenja morala sam da mu se pridružim u čistilišnom ćaskavcu.

„Sve je u redu, ne moraš da se pravdaš. Ja prva ne puštam više ni jednu bebu preko reda. Što bi rekla moja trudna drugarica – to što ja hoću da imam potomstvo ne znači da drugi treba da ispaštaju.“

Dečko me je zabrinuto pogledao. Rekla sam mu da se opusti, nisam ja nikakav bebomrzac, ali što je dosta, dosta je, ta mala kopilad se ionako neće sećati ni jednog putovanja, čemu onda žurba. Na kraju krajeva, svi mladi roditelji oko mene odavno su jednoglasno zaključili da putovanja sa decom nikada nisu zapravo pravi odmori. Pa šta onda imaju da se cimaju i da bacaju pare. Uspomene? Pfff, ima lepih mesta i u Beogradu za instagramisanje budimo realni. Ko da će to malo balavo da napravi razliku između Ade i Paralije?

Za divno čudo, nikome nije bilo do mog humora. Vratila sam se čitanju romana koji sam ponela razmišljajući o tome kako je trebalo samo da ih pustim da olakšaju svoje male licemerne duše, umesto da ih prosvetljujem istinom.

Dakle, jedini ključ protiv čekanja u redovima u Srbiji su bebe, korisno je imati jedno odojče u te svrhe. Sa druge strane, koliko čovek treba da je očajan da bi napravio bebu samo da bi birokratiju mogao da završava efikasnije? Nisam sigurna, ali nešto mi se čini da ta strategija radi bolje od poslednje kampanje u borbi protiv pada nataliteta u Srbiji. No tri put meri, jednom pravi dete, to što imate izvesne olakšice dok odgajate mladunče u Srbiji i dalje ne menja činjenicu da ga odgajate, pa… u Srbiji. A u tom slučaju, stvarno je korisno da kod sebe u svakom momentu ima pasoš.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram