Sara Radojković: Gde vidiš sebe za deset godina?

Stav 03. jun 202110:13
Podeli:
Gde su drugi kad si sama svoje sve?
Sara Radojković Foto: Dejana Batalović

Svaki put kada mi neko postavi to pitanje, osetim se kao da je odapeo strelu koja se zabola direktno između mojih očiju.

Valjda se ne usuđujemo da pretpostavimo da ćemo i za deset godina biti živi i zdravi, da nas za deset godina ništa neće ometi na našem putu. Decenija je previše dug period da se ništa ružno ne desi. Međutim, ono gde grešim je u suštini to što ne shvatam da me niko nije pitao gde ću biti za deset godina, jer to zaista niko ne može da zna, već gde sebe vidim za deset godina. Reč vidim je možda to što zbunjuje, taj glagol daje neki osećaj izvesnosti, u prezentu je, možda je bolje pitanje – gde sebe zamišljaš? Možda bi me to oslobodilo, jer izmišljanje je ono u čemu sam oduvek dobra.

Za deset godina, imaću cele 42 godine i teško mi je da mislim o tome. Kako pomislim na taj broj očekivanja mi poput svraketina slete na rame i zloslutno očekuju. Osećam se kao kada sam se probudila iz sna u kome sam bila u moru i svaki put kada zaronim i izronim nađem se u talasu prljavštine koje nikako da se rešim. To vam se sigurno dešavalo ako ste ikad letovali u Crnoj Gori onim danima u kojima niste ulazili u vodu jer se uvek prvo pojavi pena, zatim trave a onda i ono najgore – plutajuća kesa koja ako vas dodirne dok ste u vodi izazove u vama želju momentalnog davljenja.

Iz nekog razloga, baš tako se osećam kada me neko pita gde sebe vidim za deset godina. Teskoba je neka oko mene iako je sve prostrano i ništa me ne sprečava da plivam, osim misli o kesi i pitanja zašto se čudna pena pojavljuje ispred mene. Osećaj koji imam svakako je vredan za ispitivanje tokom razgovora sa svojom terapeutkinjom, ali površno gledano mogu da ga opravdam i brigom koja postoji a odnosi se na zaštitu životne sredine. Prostije rečeno odnosi se na zdravlje naše prirode i nas samih.

Sećam se jednog dragocenog razgovora koji sam vodila sa Amerikancem afričkog porekla ispred našeg smeštaja u raspalom centru Havane. Tamo se našao jer je gledao gde je pametno investirati novac i koje kontakte treba ostvariti da stekne poverenje ljudi pre nego što se granice potpuno otvore i krene invazija. Ćaskali smo neobavezno ali sam upijala sve što kaže. Bilo je neke mudrosti u tome kako je govorio iako je sve zvučalo prilično jednostavno.

„Sve je moguće. Zaista, apsolutno sve. Svaki problem koji ti deluje teško, samo raščlani na što manje delove i rešavaj jedan po jedan. Nema onoga što ne možeš da postigneš. Ima samo jedna stvar u celoj toj priči. Sve je moguće, ali, uvek postoji ali, sve ima svoju cenu. Stvar balansa. Kada u jednom aspektu odeš u plus, u drugom ćeš neminovno biti u minusu. Stvari su jako jednostavne. Pazi šta želiš.“, zaključio je smireno.

Želja naše zemlje je da podignemo životni standard, jasno je. Međutim ono što me brine je to da li se to zapravo zaista dešava ali i da li mislimo o ceni koju ćemo neminovno plaćati. I kako će to doći na naplatu, jer doći prosto mora. Da li ćemo plaćati uništenim plućima, uništenim šumama, uništenim vinogradima?

Ja možda ne moram da odgovorim na pitanje gde sebe vidim za deset godina, ali državni vrh ove zemlje bi morao da zna gde je vidi za deset godina. Ne prođe ni mesec dana a neka nova ekološka katastrofa nam je za vratom.

Pročitajte još:

Osim, sada već poznatih problema sa mini hidroelektranama na Staroj planini, postojanja Rio Tinta u Srbiji, bare Reve na redu su došli i Karlovački vinogradi. Od plodnog, organskog poljoprivrednog zemljišta pravi se industrijska zona koja će zatrovati ceo kraj ukoliko se usvoji promena prostornog plana. Sticajem čudnih okolnosti ovakvi planovi se menjaju na svakih 15 godina ali je trenutno žurba da se prodecura obavi sedam godina ranije nego obično. Pretpostavljate zašto… Odgovor je uvek isti – profit. Ali uz taj odgovor obaveno je da postavljamo još jedno pitanje. Dobro, ali koliko će nas to zaisa koštati.

Svaki profit, o čijoj raspodeli nemam prostora da govorim sad, košta, svaki je plus koji je negde napravi jednako veliki ako ne i eksponencijalno veći minus.

Zato nas sve zajedno pitam, što se eksploatacije ove naše divne zemlje tiče – gde sebe vidimo za deset godina? Kao zemlju prirodnih bogatstvara ili kao konzumerističku pustinju u kojoj zdravlje kupujemo u supermarketu po najvišim tarifama jer smo prirodu prodali, gledano iz perspektive od minimum deset godina, za džabe.

Sve češće sanjam ali retko poželim da mi snovi postanu java, pogotovu taj u kome iznova izranjam ali sve što vidim oko sebe su đubre i toksini kojima ne mogu pobeći.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram