Slike koje su dokaz da je moja mama bila više kul od mene

Njena priča 07. jun. 202120:09 > 20:36
Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Neki nepoznati ljudi me i danas, 11 godina od kad je umrla, zaustavljaju u parkovima, prodavnicama i kažu "pa ti si njena ćerka, tvoja mama mi je promenila život". Uvek se zbunim, ne znam šta da kažem. Znam da je njena učionica u Francuskoj ulici bila mnogo više od mesta gde su visile slike kompozitora i gde su deca svirala metalofone.

Ali ovo nije priča o tome koliko je volela decu i školu u kojoj je radila, o tragu koji je ostavila na mnoge. Nije ni o njenoj nepresušnoj ljubavi prema ljudima, spremnosti da za njih zalegne, pomogne i kad nisu vredni.

Imam žive scene u glavi, deliće priče o tome koliko je bila svoja, drugačija, jednostavna i ljubavna. Kad danas kažu da je neko “kul”, ja pomislim to je neprevodivo na srpski, al’ mi iskrsnu slike.

Foto: Privatna arhiva

Aki u kadi

Slika kad smo moj sin i ja jednog zimskog dana sišli iz potkrovlja u prizemlje i zatekli malog, nepoznatog dečaka u kadi punoj pene. Gledao nas je nemo, i mi njega. Mama je bila u kuhinji i viknula – to je Aki! Ko je Aki, mama, i šta će u našoj kadi? Srela ga je bosog i polugolog na ulici, tresao se od hladnoće, bio je sam. Pitala ga je kako se zove i da li hoće da se zgreje kod nas, da pojede nešto i da mu da neke deblje, zimske stvari. Aki je klimnuo glavom i pošao. Pošto nisu progovarali kad su ušli u kuću, mi nismo ni znali da iz nabavke nije došla sama. Ćutke mu je napunila kadu vrućom vodom, napravila penu i izašla iz kupatila. Otišla da mu spremi nešto da jede… Bila je mrtva hladna i rekla nam da joj nije jasno šta se čudimo – pa dete je smrznuto, boso i gladno. Kad se okupao, dala mu je da jede i spakovala mu stvari. Aki je otišao s čizmicama na nogama, u debeloj jakni, broj većoj. Mahali su jedno drugom.

Foto: Privatna arhiva

Zub

Baš pred neko putovanje za Novu godinu radila je zube. Pomerali su joj tu finalnu verziju nekoliko puta i već je bila na ivici. Dan pre nego što smo otputovali, stavili su joj neku privremenu navlaku, da ne ide bezuba na doček. I onda sledeća scena – 31. decembar veče, svi đuskamo na nekom podijumu, pevaljka u PVC zelenom ‘aljinčetu glumi Brenu, mama odjednom, dok su svi u transu, diže ruke viče “stani”! Tata, ja, naši prijatelji oko nje se ukoče, kaže ona u onoj buci – ispala mi navlaka! Mi svi dole, puzimo, probijamo se kroz noge divljih plesača, tražimo zub. Nađe ga nekako njena kuma, odahnemo malo, šta sad? Uzme ona taj fejk zub, prvo ga opere dobro sapunom u toaletu, dođe za sto, zalije nekom žestinom i traži mi žvaku. Uzme malo sažvaće, odlomi parčence žvake, zalepi zub i vrati se na podijum taman kad je počeo blok Harisa Džinovića.

Foto: Privatna arhiva

Zidić u Supetru

Ona je i heroj mog prvog zaljubljivanja iako mi je sve to tada delovalo potpuno logično. Imala sam 16 godina. Posle dve nedelje na Braču, gde sam se prvi put zaljubila, morala sam sa roditeljima da se vratim u Split gde mi je bila rodbina. Plakala sam kao kiša. Iz stana u Splitu sam danima u suzama gledala preko mora i mislila da ću umreti od tuge. Mama je razumela. Rekla sam joj da mora da me odvede na jedan dan nazad i biću bolje. Kaže mi – mora da razgovara s tatom. Uhhh… Čula sam da je rekao – ne dolazi u obzir, vikali su oboje još nešto…

Dođe ona, kaže – ja bih te vodila ali nemamo pare za trajekt, tata za to neće da da. Ja legnem, pokrijem se preko glave i vičem – ali mene boli duuušaa. Užas od patetike, znam, ali tako je bilo. Tog dana ona je kao uzela neke pare za klopu sutra, ujutru rano me je probudila i rekla – idemo. Išunjale smo se iz stana. Imale smo samo za te dve povratne karte, ni za šta više.

Moj prelepi dečko je s društvom došao po mene i odveli su me u taj božanstven dan, a mama je ostala da sedi na zidiću. Sama, bez dinara, nije imala ni cigare. U nekom trenutku sam se setila da nema pljuge, pa sam poslala tog nekog druga da joj odnese. Dobrunda on do nje na motoru, kaže joj na italijanskom da ga je poslala Ivana da joj da cigare, pruži joj kutiju ona kaže – grazie neću. Povuci potegni, proba on tu još nešto i vrati se.

Pred polazak trajekta nazad pitam je što nije uzela cigaru kad joj je čovek doneo. “Jes pa da mi daju neku travu, otkud ja znam šta je on doneo, a znam da si rekla da duvaju.” Posle je pričala kako je mrtva gladna ceo dan provela gledajući turiste kako u restorančiću preko puta naručuju specijalitete, koktele, sladolede. Vodu je pila s neke česme. Ceo dan je presedela tamo, jednom se samo okupala da skrati muke. Tata je posle bio malo ljut, ali ja sam bila bolje, pa se sve završilo kako treba. Danas bih isto uradila za svoje dete bez da trepnem.

Kanasta

Jednom je u hotelskom restoranu na Brezovici pojela papir sa skorom. Da, pojela. Godinama su moji roditelji i njihovi najbolji prijatelji igrali kanastu u parovima. Njih dve protiv njih dvojice. Posle ko zna koliko izgubljenih partija ona kaže jednog dana – ako sledeću izgubimo evo ja ću pojesti ovaj papir sa rezultatom. Svi kao haha, okej. Izgube one. Mrtva ozbiljna ona uzima papir, cepka ga na parčiće, jede. Svi padaju pod sto od smeha, misle pljunuće. Ona žvaće, malo teže guta, al’ pojede – ceo papir. Ustane i ljuta ode u sobu.

Šta su još slike koje mi se javljaju kad pomislim na tu reč “kul”? Penjanje na visoko drvo na Zvezdari pola sata posle hemoterapije da bi se na grani jeli kolači s unukom, Šopen ponekad onako za svoju dušu u nedelju ujutru, diplomski na Akademiji u 46. godini, kad je srela Grua na Vidikovcu pa mu prišla da mu kaže da joj je on omiljeni naš “pevač”, kupljena Max Mara suknja u Kliničkom centru dan nakon reanimacije, vožnja ka Urgentnom, ide neki Vagner u kolima, a ona kaže – šta ti je s tom klasikom, pusti Džamirokvaja.

Foto: Privatna arhiva

Nema kukanja, nema predaje, samo jako i nežno. Ja se toj nežnosti prema ljudima, priznajem, i dalje učim, mučim se, ali eno onaj čovek u parku mi se smeši – ti si ćerka… I ja moram, pa nije džabe valjda sedela na onom zidiću.