Pravda za “ružne u faci”

Stav 23. maj. 202118:43
Podeli:
Foto: AGENCE / Bestimage / Profimedia

Živo se sećam kako sam se osećala čitajući „Elementarne čestice“ Mišela Uelbeka. Mučninu i nelagodu, kakvu mogu da izazovu samo najveća književna dela, teško je zaboraviti.

On piše o dva polubrata, Brunu i Mišelu. Bruno, za razilku od svog zgodnog i pametnog rođaka, nije naočit, niti ima talenat koji ga izdvaja. On je jednostavno ružan čovek, a kao takvom život mu je prepun frustracija, mržnje prema sebi i drugima, nesnalaženja u svom okruženju. Paradoksalno, Bruno sve žene oko sebe svodi samo na – fizički izgled.

Ovo književno remek-delo ima druge, važnije poente među svojim redovima, ali je Uelbekov plastični opis života jedne „ružne“ osobe dugo ostao sa mnom – a pre svega mi je predočio činjenicu koju često zaboravljamo: koliko fizički izgled određuje gotovo svaki aspekt našeg bića i života.

Da, kazaćete da je važna „unutrašnja lepota“, ali nemojmo se zavarivati – u svakodnevici, naša fizička lepota, ili njeno odustvo, ima ogroman uticaj na kvalitet našeg života.

Osoba koja lutrtijom rođenja nije izvukla simetrične crte lica, blistavi osmeh, pa čak ni šarm, u dosta slučajeva pati još od adolescencije.

Vašu prelepu drugaricu ili druga svi primećuju, dok se vi osećate nevidljivo. Ona ili on su uvek u centru pažnje, okruženi prijateljima koje lako stiču. Njihov život je pun dešavanja i uzbuđenja, vaš je mrtvo more.

Čujete zajedljive komentare na račun svog izgleda, mrzite svoje lice na fotografiji. A onda počinju i odbijanja, koja jako bole i teško se zaboravljaju. Izgled je pre svega povezan sa seksualnošću, a seksualnost umnogome utiče na formiranje naše ličnosti i odnosa prema sebi.

Ovo ne znači da će prelepe osobe samo zbog svog izgleda biti srećne u životu i ljubavi – to nije moja poenta. Znači da će „ružnim“ uvek biti teže da se uklope, da se dopadnu, da se osete dobro u svojoj koži.

Put ljubavi prema sebi je dug i za one „lepe“, a još je duži i trnovitiji za „ružne“. Neretko, završi se u dubokom ponoru mržnje prema sebi i drugima.

Eliot Rodžer (22) je u maju 2014. godine ubio šestoro ljudi u Kaliforniji. Alek Minasian (25) ubio je deset osoba u aprilu 2018. u Torontu. Obojica su se identifikovali kao „inceli“ – mladići koji nikada nisu izgubili nevinost, a za to krive žene. Duboko su verovali da su devojke dužne da im daju priliku da se seksualno ostvare, a njihova mržnja prema ženama je nabujala do te mere da su je okrenuli ka nedužnim ljudima.

Treba oštro osuditi njihova neoprostiva dela, ali treba se i potruditi da shvatimo šta je dovelo do njih. Da je Alek bio zgodan, visok muškarac, njegov život bio bi sasvim drugačiji. To ne znači da samo zbog dobrog izgleda on ne bi bio nasilan ili mrzeo žene – ali, da li bi njegove frustracije otišle toliko daleko?

Fizički izgled nikome ne sme i ne treba da bude opravdanje, međutim jedna je od najvažnijih karti koje su nam podeljene u životu, pa zaslužuje da konačno dođe u centar pažnje, da se analizira i dekonstuiše.

Konačno pomeramo ideale lepote za sve, osim za izgled lica. Body positive pokret nam je doneo preko potrebnu normalizaciju oblina, dlaka, celulita, strija. Međutim, ukoliko želite da budete plus-sajz model, morate imati lepo lice. Ako niste baš lepi, sva je prilika da ćete ostati samo „debeli“ u očima javnosti.

Ukoliko želite da borite za normalizaciju bilo kog fizičkog „nedostatka“, bolje vam je da vaša faca prija oku – jer će vas više slušati. Ukoliko želite da budete bilo šta u javnom prostoru, lepota je imperativ.

„Ružne“ osobe i te kako mogu biti moćne i uspešne – političari su dokaz. I te kako mogu biti šarmantne i duhovite. Međutim, isto tako ćete za njih čuti rečenicu: „znam da nije lep/a, ali“. I to je nešto sa čim ipak moraju da žive. A retko ko je imun na to.

Vreme je za pravdu za „ružne u faci“ – ali kao čovečanstvo smo daleko od toga. Veštica u bajkama uvek će biti velikog nosa i tankih usana, uz to i debela. Prihvatanje i normalizacija „ružnoće“ po svemu sudeći teško da će ikada postati pokret.

A fali i razumevanja za „ružne u faci“. Nije to izgovor da neko bude debil, ali treba se zamisliti kako je to postao. Treba se zamisliti i zašto je neko čudan u društvu, zašto ne kapira signale u razgovoru, zašto ćuti, zašto viče ili ima određene stavove.

Nažalost, iako zvuči površno, zapravo nekada u razumevanju druge osobe treba krenuti od njenog fizičkog izgleda, jer naša pojavnost ipak duboko oblikuje naš duh. Iznad svega, treba negovati empatiju, tu dragocenu sposobnost ljudi da se istinski stave u tuđi položaj i razumeju ga.

Baš tako, i „ružnima u faci“ život će biti  malo prijatniji, barem do trenutka kada prigrle sebe i svoje nesimetrično lice i pokažu srednji prst svima koji su im se mrštili.