Upravnica poznatog srpskog zatvora: Kako sam ostala normalna

Olivera Olja Jelkić je pravnica iz Beograda, a uporedo je baveći se svojom osnovnom profesijom pisala prvo knjige za decu i mlade, a zatim i za odrasle. Osvojila je brojne nagrade za svoja dela, predstave za decu koje je napisala igraju se širom Srbije, a bila je i prva žena upravnica muškog zatvora. Kad biste je upoznali znali biste kako ima energije za sve, a sa nama je podelila deo svog životnog postignuća.

Trenutno je nominovana za 'malog Nobela', odnosno prestižnu švedsku književnu nagradu Astrid Lingren, a osim o pisanju sa njom smo razgovarali o njenom iskustvu kada je radila kao upravnica muškog zatvora u Sremskoj Mitrovici.

Prvo je bila upravnica KP Dom Bolnice u Beogradu, a zatim je 2001. godine prešla u Sremsku Mitrovicu i tada je bila prva žena upravnica zatvora, a posle nje nikada više nijedna žena to nije nije bila. U trenutku kada se našla na toj poziciji, u KP Domu trajala pobuna među osuđenicima već nekih osam meseci, koju niko nije uspeo da smiri, osim Olje.

S obzirom na to da se našla u jeku pobune i u vrlo specifičnoj situaciji koju ne zna da iznese mnogo ljudi, ona je za nas podelila kako je to izgledalo:

„Sve je zanat, svaka profesija je zanat, kad obrazovanje imaš sve je zanat. Na toj poziciji sam učila da budem upravnica, i to sam učila od svog okruženja i ljudi koji su duže tu. Nisam imala nekih problema, poštovali su me i radnici, i osuđenici, jer sam s obzirom na to da sam takva kakva sam i da se bavim onima koji su ugroženi, stala i u njihovu zaštitu i vratila im neka prava koja su im ranije bila oduzeta”, rekla je Olja.

Zgrada zatvora je stara i ima preko 100 godina, pod zaštitom je države kao spomenik kulture, a oko nje ima dosta jablanova.

„Kada idem na posao uvek vidim jato vrana i gavranova kako lete, jer tu imaju gnezda. I to govori kao da je to mesto koje ima tu neku drugačiju energiju...”

Istakla je i da osuđenici žive posebnim načinom života, a kako i sama kaže bilo je svega i svačega. Čak i bekstava, onih spektakularnih, ali i opasnih situacija poput požara.

„Osuđenici su posebna država, država u državi, i žive po pravilima koja su vrlo bliska onim u životinjskom svetu. Pravilo jačeg važi apsolutno, i snalaze se u svim situacijama. Prilagodljivi su jer to moraju da budu, tako da sva čula izoštre koja nisu ranije i može svašta od njih da se nauči. Ali, to je uglavnom jedna tužna lokacija i tužne su to sudbine. I oni su negde nekom naneli neku tugu, ali nije ni njima uopšte lako.”

Ozloglašeni mitrovački zatvor nije bez razloga pratio takav glas. Olivera je zabranila stražarima da tuku zatvorenike i ubacila je meso u kuhinju, a čak se pričalo i da u jednom trenutku u ovoj ustanovi nije radio ni jedan tuš.

„Nije bilo tuševa, a tople vode? Ma njima je dobro i hladnom da se tuširaju. To je zapravo kažnjavanje, jer sam boravak tamo je kazna. A trebalo bi da bude kazna sama ta izolacija, a uz to su ih još i tukli. Moji prethodnici su ih tukli i to se zna, bejzbol palicama i čim sve nisu. Rekla sam stražarima da od sada više ne smeju to da rade, osim ako se brane ili tako nešto. Nema batina. I nisu mogli da mi veruju, pa su ponovo pitali da li se ja to šalim, jer su navikli da ih biju i time rešavaju neke svoje frustracije. Ko je tu u zatvoru zapravo? U zatvoru su svi”, prisetila se Olja.

Otkrila je i kako izgleda odnos između osuđenika i stražara.

„Kad ti provedeš ceo radni vek sa njima unutra, to što ti možeš da odeš do kuće da prespavaš i vratiš se, da li je to sloboda? Vremenom se oni svi jako zbližavaju i postaju vrlo slični.”

Nakon toga je radila na poziciji savetnice ministra pravde i to opet na izvršenju krivičnih sankcija.

„To su strašne stvari koje ostavljaju trag. Ideš kod njega u zatvor i razgovaraš i procenjuješ da li te laže, koliko te laže, ali moraš da ga braniš onako kako on želi jer su takva pravila službe i profesije. Bilo je onih kada sam postavljena za upravnicu, koje sam srela, a koje sam branila i već sam znala koji su to profili ličnosti. Među njima je bilo, tako da kažem, i kvalitetnih ljudi koji su jednostavno pogrešili. A, bilo je onih koji zaista jesu opasni”, priseća se Olja u jednom, i brzo skače u drugom trenutku uz reči: „Jao, izgoreće mi one naše jabuke”. Dok pričamo peče zdrav dezert za nas dve.

Sve to vreme o kom pričamo je pisala, i to za decu i mlade, što je njen pokušaj da napravi balans. Godinama je radila sa Veljkom Guberinom i radili su samo krvne delikte, a pisanje za decu i krvni delikti su realno totalno dve suprotnosti.

„To je valjda moj način da ostanem normalna baveći se ovim.”

Veliki je humanista i dan danas radi sa decom. Shvatila je davno da njeno malo nekome znači mnogo, te je svoje vreme posvetila i pomaganju deci u hraniteljskim porodicama i mladim Romima. Smatra da je pomoć samo jednoj osobi, velika usluga i svetu. Spasila je mladu Romkinju koju je otac prodao kako bi se udala, i uspela je da održi njenu postojeću vezu sa jednim momkom, a čak je bila i kuma na njihovom venčanju.

„Kad jedno dete izvučeš iz romskog naselja, dete koje nije imalo nikakvu šansu u životu, a ti ga guraš, guraš, guraš i daješ mu razne nagrade, i ono završi srednju školu... pa time smo napravili veliku stvar.”

Olivera Olja Jelkić Foto: Privatna arhivaČlanica je Evropske akademije nauka umetnosti i literature u Parizu od 2019. godine, što joj izuzetno znači. Članovi su iz oko šezdeset zemalja, od kojih je 20 nobelovaca, a ona je prva iz Srbije. Kao što smo pomenuli, nominovana je i za nagradu Astrid Lingren, koja ima četiri kategorije, a jedna nagrada se dobija. Nekada je dobije ilustrator, nekad pisac za decu, promoter čitanja, a nekada usmeni pripovedač, i od te četiri kategorije - Olivera je nominovana u tri. Na sajmu knjiga u Frankfurtu je objavljena lista nominovanih, gde je skoro 300 ljudi iz preko 80 država.

Procedura za nominaciju je izuzetno stroga i trajala je oko dve godine. Želela je to godinama, ali i sama je bila svesna da nije imala šta da ponudi na svetskom nivou. Sada iza sebe ima brojne nagrade, izdatih knjiga preko 20, a poznavajući Olju - ko zna koliko ih još ima u nekom kutku svog uma.

Smatra da je njen najveći adut upravo promocija čitanja, jer ima preko sto 'Malih slobodnih biblioteka' širom Srbije, koje je ona osmislila, a već ih deset godina i finansira. Te biblioteke njeni slikari oslikaju, napune ih knjigama i poklonima.

„Najviše volim da to budu sela sa četvorogodišnjom školom gde je deci manje dostupna knjiga, a uz nju uglavnom ide i šarena karakteristična klupa sa olovkama.”

Jelena Đoković je ovo davno pohvalila i podelila na svom Instagram profilu, i to Biblioteku koja je postavljena ispred Dekalenda. Ako niste znali, Dekalend je država dece sveta i teritorija mu je svuda gde žive deca, a jedan od projekata ovog Oliverinog udruženja su upravo inovativne slobodne biblioteke.

Olja se bavi i muzikom i kantautorka je, ima i objavljen CD sa pesmama za decu, a takođe je i najnagrađivanija književnica za tekst na 'Zmajevim dečijim igrama'.

Nominovana je takođe i za Vukovu nagradu ove godine, a u okviru nominacije za Astrid Lingren, ištampana i njena monografija koja ima preko dvesta strana punih njenih radova i projekata.

„Dok nisam uzela monografiju u ruke nisam baš mnogo razmišljala o tome što radim, jednostavno sam radila ono u čemu uživam. Valjda sam tek tada zaista postala svesna sebe.”

***

Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom