Najbolja hirurškinja za bebe u Srbiji roni, kuva i trenira

Podeli:
Marija Lukač Foto: Privatna arhiva

Kako izgleda operacija bebe teške samo 800 grama, zna specijalista dečje hirurgije prof. dr Marija Lukač sa Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Doktorka Lukač operiše urođene anomalije kod novorođenčadi i jedna je od vodećih hirurškinja za bebe u Srbiji. Osim što se bavi najosetljivijom vrstom hirurgije na svetu i veći deo svakog dana provodi u bolnici, ona stiže i da se posveti svojoj velikoj ljubavi ronjenju, ali i fitnesu, fotografiji, kuvanju, a naročito spremanju kolača, i ne propušta ništa sa svoje 64 godine, a sve to uspeva na uštrb jedne stvari – spavanja.

„Volim da spavam, ali ne stižem. Žao mi je da zbog spavanja propustim dragoceno vreme, koje mogu da iskoristim za nešto pametno i korisno. Svako jutro ustajem u pet, a kasno ležem, često i posle ponoći. Dešava mi se da u dva ujutru mesim kolače, a onda se u pet spremim i odem u bolnicu, gde me čekaju moji najmlađi pacijenti. Mnogo volim svoj posao i ne bih mogla da zamislim da radim nešto drugo. Volim da sve što radim bude savršeno, a to nekad ume da umori, jer perfekcionizam nije lak, ali ja ne umem drugačije“ u razgovoru za Zadovoljnu priča prof. dr Lukač.

Marija Lukač Foto: Privatna arhiva

Doktorka Lukač je profesorka na Medicinskom fakultetu na katedri hirurgije, a bila je najbolja studentkinja svoje generacije.

„Bila sam najbolji student, a nisam iz porodice lekara, što je uglavnom bio slučaj sa mojim kolegama. Svi su imali nekoga u porodici ko je lekar. Mene je do medicine dovela ljubav, jer ona me i pokreće u svemu što radim. Upisala sam medicinu jer volim biološke nauke. Na neurohirurgiji sam naučila prve hirurške korake, ali kada sam diplomirala ponuđeno mi je da radim na fakultetu. Onda sam polagala dečju hirurgiju i zaljubila se u nju. Dobila sam posao na dečjoj hirurgiji 25. decembra 1984. godine, a 1982. sam diplomirala. Kasnije sam se opredelila za neonatalnu hirurgiju, za rad sa bebama. To je predivan posao jer kada izlečim novorođenče, ja uživam narednih 30, 40, 50 godina u životu te dece koja dolaze kod mene da me vide, da se jave. Njihovi roditelji mi se stalno javljaju i to je velika ljubav“ sa osmehom priča doktorka Lukač.

Dečja hirurgija je zahtevna vrsta medicine i traži celog čoveka

„Kod nas nema subote, nedelje, praznika, ali imamo to veliko zadovoljstvo, u našim malim pacijentima. Kad neke od njih vidite posle više godina kako prolaze ulicom, kao da nikada nisu ušli u Tiršovu, obuzme vas osećaj radosti, a setim se kada su bili na granici života i smrti. Nedavno sam operisala tek rođene trojke. Bile su to dve devojčice i dečak. Operacija je prošla odlično, a pred njima je sada život i to je ono što ispunjava moj dan i daje mu smisao“ kaže naša sagovornica, koja bebama spašava živote.

Marija Lukač i pacijent Foto: Privatna arhiva

Naš osetljiv i zahtevan posao dodatno je iskomplikovala korona, kaže doktorka.

„Bili smo primorani da uvedemo neke nepopularne mere, da razdvojimo decu od roditelja. Nismo imali ni dovoljno osoblja, nismo smeli da rizikujemo da neko od roditelja uđe zaražen na odeljenje. Medicinske sestre su mnogo pomogle. One su žrtvovale svoj život za lečenje dece, posvećene su im i divne i stalno su sa njima kada roditelji nisu tu. Ponosimo se time što je kod nas jako malo pacijenata dobilo koronu, jer smo insistirali na rigoroznim merama. Uz sve to moramo da operišemo hitne slučajeve, bebe ne prestaju da se rađaju zato što je pandemija. Radili smo punom parom, pa još pod pritiskom zbog straha da neka od beba ne dobije koronu. Teško je opisati koliko je komplikovano i naporno operisati tek rođenu bebu u onom skafanderu i sa rukavicama sa kojima nemate nikakav osećaj u rukama, ali date sve od sebe i uspete. Istrenirani smo da se fokusiramo na operaciju i tada ne razmišljamo ni o čemu i ni o kome drugom, osim o pacijentu. U poslednjem talasu imamo najviše dece sa koronom, a posao nam sad dodatno otežava postkovid sindrom, koji se često prepliće sa hirurškim oboljenjem. Postkovid često imitira upalu slepog creva, jer se javljaju jaki bolovi u trbuhu, visoka temperatura, promenjen rad creva. Nedavno je kod nas tri nedelje ležala devojčica sa upalom slepog creva, ali i aktivnim kovidom, što su sve češći slučajevi“ naglašava prof. dr Lukač, i dodaje da u bolnici u Tiršovoj, osim beba iz Srbije, godišnje operišu i do 200 novorođenčadi koja su transportovana iz Crne Gore i iz Bosne i Hercegovine.

Marija Lukač i pacijenti Foto: Privatna arhiva

„Pre 40 godina prevremeno rođene bebe imale su kilo i po, a sada često operišem bebe koje imaju manje od kilogram, najčešće 800 grama, nekad i manje. Rezultate hirurškog lečenja za bebe smo doveli na nivo koji postoji trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama i svuda u razvijnom svetu. Školovala sam se u SAD i u Engleskoj, i tamo sam videla da ono što oni bace iz bolnice, nama bi dobrodošlo za rad. Kod njih je sve za jednokratnu upotrebu, a kod nas ne može tako, jer nemamo uslova. Tamo neonatalni hirurg operiše bebu i posvećen je samo njoj, a kod nas taj isti hirurg radi i hitnu službu, dežura, radi nekoliko poslova istovremeno“ priča profesorka.

Foto: Privatna arhiva

Kada je bila na specijalizaciji porodila se sa prvim detetom, i samo tri nedelje kasnije vratila se na posao.

„Deca su mi velika, a ona su moj najveći uspeh. Kad sam bila na specijalizaciji, zatrudnela sam sa prvim detetom, sinom. Nisam mogla tada da dozvolim da me neki muškarac prestigne, pa sam se samo tri nedelje posle porođaja, vratila na posao. Nisam uzela porodiljsko odsustvo, nego godišnji odmor. Kad sam se sa ćerkom porodila, pet godina kasnije, ipak sam otvorila porodiljsko, ali i to je trajalo nekoliko meseci. Moj sin je danas advokat, a ćerka živi i radi u Majamiju. Moj najveći ponos je što sam odgajila dva čoveka koji su sa obe noge na zemlji i uspešni u onome čime se bave“, sa osmehom priča doktorka Lukač, najbolji dečji hirurg u Srbiji.

Ronjenje, tenis, fotografija, kuvanje i hirurgija

Marija Lukač i suprug Foto: Privatna arhiva

„Ja sam neko ko jako voli život i ne želim ništa da propustim. Častila sam sebe za 64. rođendan i otišla u Egipat gde sam naučila da ronim, a to sam želela čitavog života. Sada dva puta nedeljno idem na ronjenje, ali i četiri puta tokom nedelje odem na fitnes. Kada završim sa poslom u bolnici, imam vremena.

Marija Lukač Foto: Privatna arhiva

Osim što sam među najboljim dečjim hirurzima u zemlji, smatram sebe najboljom kuvaricom među hirurzima. U stanju sam da za slavu napravim 35 različitih kolača. Za taj posao odvojim šest noći, koje provedem budna, u kuhinji. Muž ustane u sred noći ode do kupatila, i ugleda me kako ukrašavam kolače, pa kaže „ženo tebi treba psihijatar“. Moja velika strast je i fotografija i tenis. Zvanični sam lekar Fed kupa, naše ženske teniske reprezentacije, a njihov sam i fotograf. Sve slike koje vidite u medijima sa ženskom reprezentacijom, moje su. Od kad sam završila kurs za fotografiju, fotoaparat ne ispuštam iz ruku, naravno sve to radim volonterski. Mnogo radim, ali i uživam i trudim se da iskoristim svaki trenutak svog života na najbolji način.

Kada me ujutru na poslu sretnu kolege i pitaju „Kako si?“, uvek odgovaram “Fantastično! Svaki dan sam sve bolje, jer smo za jedan dan bliži letu“, a zimu ne volim, čekam sunce i more, to je moje vreme“ kaže za kraj prof. dr Marija Lukač, nasmejana i uspešna žena, čiji život bi inspirisao romane.

***

Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram