Vesna Stanojević decenijama spasava živote žena u Srbiji. Ove godine, ubijeno je 24. Prošle godine su 22 žene izgubile živote - izbodene, pretučene, upucane. Kako sežemo dalje u prošlost, crni niz se nastavlja. Usamljeni svetionici u tami femicida su Sigurne kuće, a žena koja ih vodi od 1996. godine upoznala je srpsko društvo najtemeljnije - i tu je da nas podseti zašto treba da se menjamo.
„Ženama najviše znači podrška, u kući se opuste. Često mi kažu: ‘Znate šta, ja sam se tek sada prvi put naspavala, prvi put nisam osluškivala da li on ide i po koracima razmišljala da li je pijan ili drogiran’. Te stvari su mnogo značajne za ženu i za decu“, govori Vesna Stanojević.
Ta gorka rečenica tek je delić onoga čemu je svedočila, tokom godina vođenja Sigurne kuće.
Na početku, kad je sve krenulo od Savetovališta protiv nasilja u porodici, od policije bi slušala rečenice poput: „Šta ima veze što neko bije ženu, i ja kod kuće bijem ženu“. Mnogo se promenilo u međuvremenu. Doneli smo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, potpisali Istanbulsku konvenciju, policija i službe za socijalni rad su donekle edukovane.
Ipak, nasilje nad ženama je pojava koja postoji oduvek i svuda. Ali, to nije uteha, kaže Vesna. Ove godine, svaki dan su primale žene u Sigurne kuće.
Vesna nam je približila priče tih žena, koje jako verno prikazuju kakvo je srpsko društvo – i zašto treba da se promeni.
Kako žena završi na pragu Sigurne kuće?
„Dolazile su žene polomljene, ranjene, gurnute niz stepenice… Bilo je tu vrlo obrazovanih žena, jer je i obrazovani naslnik znao sve podatke o njima, čak i gde može da se skloni“, počinje priču Vesna.
Ona iz iskustva govori kako se žene, kad se nasilje dogodi, uglavnom prvo sklone kod svoje porodice.
„Onda on, pošto zna gde živi majka, dolazi i plače, moli, kleči, obećava. Žena se vrati misleći promeniće se, to se desilo slučajno, bio je ljut i iznerviran, više je popio. Onda kad se to ponovi, ona shvati da će se to ponavljati. Ode i drugi put, on ponovo dođe – bio je u crkvi, zakleo se pred sveštenikom ili hodžom. Treći put ona vidi da od toga nema ništa, pa je sledeća stepenica Sigurna kuća“, opisuje.
Onda nastaje rat – jer muškarac neće da bude tretiran kao nasilnik.
„Neće da se to zna, da se o tome priča. To je sad već blam za njega i njegovu uglednu porodicu. Onda se svim snagama svi oni zajedno usresrede da tu ženu što više nagrde, da bi ispalo da je on bio dobar, a ona je ta koja je sve to izmislila. Sto puta viđeno“, nastavlja.
Mere koje se eventualno donesu kada žena prijavi nasilje, imaju mnogo sistemskih „rupa“, ukazuje Vesna.
„Nasilniku je izrečena zabrana prilaska, a on krši tu meru, pa se pojavi i napravi haos, ona to prijavi, a niko ne reaguje. Ili je nasilniku izrečena zabrana prilaska 30 dana, a on već 31. dođe kod žene i pravi probleme. Nasilje se onda ponavlja. Ili se on iseljava iz stana na 30 dana, pa se posle tog roka vrati u kuću. I šta sad očekujemo – da će on biti med i mleko? Pa neće. On se njoj sveti što ga je prijavila. Onda se tu pojavljuje cela njegova familija koja nju optužuje što ga je prijavila, jer će se on voditi u dosijeima kao neko ko je krivično gonjen. A niko ne pita kako je ženi i deci“, priča Vesna.
Vraćanje izgubljenog samopouzdanja
Ima žena koje se zadrže jako dugo u Sigurnoj kući, ali i onih koje dođu, provedu nedelju dana, pa odluče da odu kod nekog ili da otputuju. Ali, ako bi uzeli neki prosek, provedu pet, šest meseci, kaže nam Vesna Stanojević.
Nakon što se žrtve nasilja osete bezbednim, počnu da se oporavljaju i od psihičkog nasilja koje su trpele godinama.
„Dolazi ta druga faza u kojoj žene shvataju da nisu ono što je on sve vreme pričao da jesu. ‘Glupa si, ružna, nesposobna, ako se zaposliš, odmah će te otpustiti’. One stiču samopouzdanje, shvate da su vredne, kvalitetne i da su super. I da mogu sutra da kažu: ‘ja sam ta i ta – a ne ja sam žena tog i tog'“, primećuje.
Vesna ističe da oni mogu da zbrinu ženu i pruže joj sve – advokatsku, psihoterapeutsku, socijalnu pomoć. Ali, postoji vreme kad ta žena treba da izađe iz kuće, a onda mora neko drugi da brine o njoj. Ko je taj drugi, pita se.
„Prema našim saznanjima, drugi ne postoji. Žena izađe iz kuće i prepuštena je sama sebi. Mi radimo na zapošljavanju i veliki broj žena je preko nas dobio posao, jer odgovorne kompanije i pojedinci se nama javljaju i traže žene koje bi radile i bile prijavljene. Ali, s druge strane: gde će žena da stanuje, kome će da poveri decu? To je posle samo njen problem. A ne može da bude tako, jer onda sve što smo mi radili ne vredi ništa“.
Žene se često udružuju kako bi platile stan, a u Beograd imaju pomoć grada tokom jedne godine, u visini nadoknade za hraniteljske porodice. Od 100 žena, devet se vrati nasilniku, prema Vesninim podacima – ali ona neće stati sve da postoji samo jedna povratnica.
Sudski spor koji se nikad ne završava
Mnoge žene iz Sigurnih kuća godinama čekaju sudski epilog s nasilnikom – a Vesna naglašava da je najveći problem podela imovine.
„Meni priča žena: ‘Mi smo se voleli, planirali smo budućnost, nisam mogla da znam kakav će on postati’. Oni recimo zajedno adaptiraju kuću njegovog oca. Ona uloži sva svoja sredstva, podigne kredit da bi kuću završili. Dođe do razlaza, ona mora da ode, on ostane i ne pada mu napamet da s njom deli imovinu. Ona nikakav dokaz nema da je to što je uložila u kuću, što je podigla kredit koji otplaćuje u Sigurnoj kući. To su takve nepravde“, revoltirano priča.
Kad uđeš u vezu zaljubljen, očaran, ne misliš o predbračnom ugovoru. To je super neko vreme – ali šta posle, poziva nas da se zapitamo.
„U međuvremenu dođu deca – svedok sam manipulacije tom decom. Deca u većini slučajeva pripadaju majici. Ali, ako se on namerio da se njoj sveti, tražiće decu. Onda se tu pojavljuje milion problema, jer on ne bira sredstva. To više nije ljubav prema deci, u pitanju je osveta ženi i ko će biti jači. A kako je toj deci? Ponekad imam utisak da roditelji ne vole svoju decu, jer to ne bi sigurno radili. Vidim u Sigurnoj kući da ta deca slušaju raznorazne priče o drugom roditelju. Ne možeš tako gajiti zdravo dete. Naravno, ne možeš pričati da je otac super – jer dešava se da kad uzme decu za vikend, on ih maltretira, ne da im da spavaju, tuče ih… Šta deca dobijaju s tim? U njihovim glavama je konfuzija, ne veruju nikome, trzaju se na svaki šum. To su očajna deca“, objašnjava Vesna.
Pitamo se zašto nam je omladina okrenuta kriminalu. A kad bismo malo ogrebli po situacijama u kojima su ta deca odrasla, videli bismo odakle to potiče, jasna je.
Ne može i da ne pomene i da je sudbina žene u Srbiji često u rukama pojedinca.
„Ako je pojedinac koji na primer radi u tužilaštvu korektan i ima razumevanja za ovu priču, onda će slučaj brzo biti rešen. Međutim, ako je u pitanju slučaj nekog kome treba da se pokloni posebna pažnja i da se kaže ‘nemoj njega da diraš, stavi to u fioku’ onda to tako ide. Jer imamo mnogo ubijenih žena koje su prijavljivale nasilje, a niko nije reagovao“, opominje Vesna.
Zašto je to trpela?
Vesnu najviše bole žene koje se nikada ne sklone od nasilnika – ali ih duboko razume.
„Često čujem žene, koje imaju neki status, kako kažu da to nikad ne bi trpele. Ja im kažem: ‘Molim te, one nisu ti, nisu tvoje ime i prezime. To su žene koje moraju da trpe’. Mnogo puta sam videla, u raznim delovima Srbije, žene koje udajom završavaju svoju karijeru. Još ako se udala u neku imućnu porodicu, to je kraj, treba da bude srećna. A ona tamo ne sme ništa ni da kaže. Tu je da bi rađala i radila – nema pravo ni na šta. Nju niko ne poštuje, čuje samo: ‘Ajde snajka, ustani, ajde snajka, uradi, ajde, ajde, ajde’. I tako ceo život. To se prenosi s jedne generacije na drugu“, govori ona.
Zato preklinje sve roditelje u Srbiji da žensku decu nikada ne stavljaju u drugi plan od muške.
„Imam brata, a rasla sam u porodici gde sam bila važnija. Majka mi je uvek govorila: ‘Žensko mora da ima školu i sve što je potrebno da ne bi zavisila od bilo koga’. Poštujte svoje ćerke, podignite ih na određeni nivo, vaspitajte ih da poštuju muškarce, ali da ne budu njihovi robovi“, njena je poruka.
„Još uvek sam optimista“
Verovali ili ne, Vesna Stanojević i dalje veruje u dobro u ljudima, uprkos svemu što je videla. Posao nosi kući, ali to je bio njen svestan izbor.
„Nikada nisam umela da postavim granicu. Prirodno sam optimista, pa verujem u dobro. Verujem u dobre ljude, uprkos svemu verujem da će se neko promeniti. Verujem da postoje ljudi koji hoće da pomognu. Svi smo mi solidarni – kad čujem da nekome treba pomoć, ne mogu da ne čujem. Kad prođem pored prosjaka, ne mogu da mu nešto ne dam. To je moja priroda“, rekla nam je.
Oko sebe ima „žensku bandu“ – dve unuke i dve ćerke, koje je savršeno razumeju.
„Ćerke vrlo dobro razumeju ovaj problem, jer su obučene, a i slušaju me godinama. Kad sam počinjala ovo da radim, one su bile male, ali su me slušale svakodnevno, jer sam dolazila kući puna utisaka. Naravno, pričajući mom pokojnom mužu, koji je bio lekar i izuzetan čovek, one su to upijale, a ja nisam ni znala“, priznala nam je.
Naše društvo treba mnogo da se menja, ali Vesna nas podseća da ne zaboravimo da se pogledamo u ogledalo.
„Nije samo patrijarhat kriv – nego svi mi koji to tolerišemo. To je suština suštine“.
***
Bonus video: Šerijatsko pravo – Avganistan u strahu od surovih kazni
Pratite nas i na društvenim mrežama:
