Nekrolog ženskog “NE” ili lekcije o seksualnom nasilju?

Stav 21. jul. 202115:04 > 17:20
Podeli:
iva ilincic danijela stajnfelid milena radulovic
Foto:Dragan Mujan/Nova.rs/Zoran Lončarević/Nova.rs/Festival evropskog filma Palić/Promo

#MeToo je u Srbiju stigao sa zakašnjenjem. Uprkos tome, a možda i baš zbog toga, jer su žene ćutale predugo, od početka godine, iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju, iz medija saznajemo za nove slučajeve seksualnog nasilja počinjenog od strane muškaraca na pozicijama moći.

Iako je prvobitna ideja bila da ovaj tekst bude suzdržana novinarska retrospektiva seksualnog nasilja koje su, od početka godine, počinile osobe poznate javnosti, odustala sam od toga. Sa jedne strane, to ne bi bilo moguće, jer se ovo tiče svake od nas, pa i mene, te bi zadržati hladnu glavu i pisati distancirano i suzdržano bilo nemoguće. Sa druge strane, takav tekst, kao i meseci za nama, bi ličio na nekrolog ženskog prava na telesnu autonomiju u ovoj državi – na nekrolog za naše pravo da kažemo “NE” i da ono bude poštovano.

Zbog toga, ovaj tekst mora biti drugačiji. Ne zbog teksta samog po sebi, već zbog toga što budućnost mora biti drugačija. I baš zato, hajde da učimo iz situacija seksualnog nasilja koje su se već desile. Hajde da vidimo kako smo svojim zakasnelim i neadekvatnim reakcijama na seksualno nasilje koje se dešavalo oko nas, doprineli normalizaciji nasilja. I hajde da to učinimo ne samo zbog nas, nego zbog svih onih devojčica čiju budućnost određuje svaka naša napisana i izgovorena reč, svako naše ćutanje, skrenuti pogled ili odmahivanje glavom. Ono što činimo danas, kada se suočimo sa seksualnim zlostavljanjem i zlostavljačima određuje budućnost tih devojčica, njihove živote, čak i ako one još uvek nisu među nama. Zlostavljanje neće nestati, ali normalizacija i tolerisanje seksualnog zlostavljanja mora da nestane. To je jedini način da se seksualno nasilje smanji, jedini način da devojčice imaju šansu da budu iole bezbedne i među nama, ali i posle nas.

Milena, Iva i Sara

Kada se, početkom godine, ceo region udružio u podršci za hrabrost Milene Radulović, a potom i Ive Ilinčić i Sare Zeljković, da javno imenuje Miroslava Aleksića, izgledalo je da se situacija povodom dominantnog stava o seksualnom nasilju menja, i u medijima i na društvenim mrežama. U situacijama do sada, navikle smo da slušamo priče o dobrom komšiji koji ni mrava ne bi zgazio, sa jedne strane, i ženi, sa druge, koja, ako ne laže, sama traži i dobija ono što zaslužuje.

Međutim, ubrzo nakon prvobitnog šoka izazvanog pozitivnom reakcijom, usledila su preispitivanja. Da li je ona ovo uradila da se proslavi? Ili je progovorila da mu uništi život? Da li su ga izazivale? Čini se da je za trunku više bolelo što ovo nisu bili samo glasovi anonimnih, mahom muških, komentatora sa portala lokalnih medija i društvenih mreža, ili javnosti poznatih desničara. Ovaj put su oni dolazili i od žena. Neke su bile javne ličnosti, a neke naše komšinice, koleginice, prijateljice i poznanice čije su ćerke pohađale školu glume poznatog glumca. Zašto? Zato što su, u moru naših glasova, koji su Mileni poručivali da nije sama, želele da veruju suprotno – da se njihovim ćerkama to nije moglo desiti, ali i da muškarci u njihovoj okolini nisu sposobni da učine tako nešto nekoj drugoj ženi.

Milena Radulović Foto:TANJUG/ JADRANKA ILIC

Na ovaj način, razgovor o “horor pričama iz Mikine (m)učionice”, kako je jedan domaći medij izveštavao o ovom događaju, naveo je sve nas da se zapitamo koliko su naše ćerke, sestre i devojčice u našoj okolini zapravo bezbedne. Neke među nama su poricale, ali je većina nas, odraslih žena, znalo iz sopstvenih tela, iz sopstvenih iskustava, da čak ni kao učenice, kao devojčice, nismo bezbedne. Ipak, nadale smo se da se situacija u zadnjih deset, dvadeset ili pedeset godina promenila. Nažalost, ta nada je bila uzaludna, a okretanje glave i ubeđivanje sebe da “to više nije tako” samo je doprinelo eskalaciji seksualnog nasilja. Nasilja nije bilo manje, samo se o njemu manje govorilo, a to ćutanje dovelo do porasta. Sada kada su žene ohrabrene da o nasilju koje su doživele javno govore, polako ćemo shvatati koliko je muško nasilje normalizovano i sveprisutno. Odluka je na društvu, drugim rečima, na svakom od nas – da li ćemo se sa nasiljem uhvatiti u koštac, ili ćemo nastaviti da ga guramo pod tepih? To je naša prva lekcija.

Danijela i Merima

Nota koja je provejavala u pokušaju diskreditovanja Milene, Ive i Sare, pored insistiranja da nisu baš sve devojčice i devojke u školi glume zlostavljane, je bilo naglašavanje da su one zlostavljanje izmislile kako bi se proslavile. Ipak, glasovi podrške su preovladali, iz prostog razloga što su bile maloletne kada se zlostavljanje dešavalo.

Nažalost, one nisu bile jedine glumice koje su seksualno zlostavljane od strane muškaraca na poziciji moći. Ubrzo nakon njih, o traumi zlostavljanja su progovorile i Danijela Štajnfeld i Merima Isaković. Ali, za razliku od Milene, Ive i Sare, one su bile zlostavljane kao punoletne žene. I ovo je druga važna lekcija, jer ta jedna godina, mesec ili dan nečijeg rođendana, pravi veliku razliku. Empatija za one koje su preživele seksualno nasilje progresivno opada kako njihove godine rastu. Nažalost, ovaj pad ne prate i trauma i bol preživelih. Ali naša javnost nema znanja o traumi seksualnog nasilja, kao ni razumevanja za nju.

Foto: Arhiva, Društvene mreže

Insistiranje na tome da bilo koja žena želi da se “proslavi” kao silovana se opire zdravom razumu i stvarnosti sveta u kome živimo. Svaki put kada bi žena progovorila o seksualnom nasilju koje je preživela, u najboljem slučaju bi je dočekalo sažaljenje, a u najgorem insistiranje da laže. U svakom slučaju, bila bi tretirana kao da je trauma kuga, te je ona zarazna – skretanje pogleda, odbijanje poziva, izbegavanje bilo kakvog kontakta, i partnerskog i prijateljskog, raskidi i razvodi, šapat iza leđa, verbalno nasilništvo u radnim kolektivima, pa čak i otkazi, delići su svakodnevnice onih koje su preživele, a onda o tome i govorile.

“Silovana” nije prestižna titula koja daje pare, slavu i moć. “Silovana” je stigma koja prati i svodi svaki deo bića na traumu koju devojčica, devojka ili žena pokušava da prevaziđe. Zašto bi ijedna žena to želela?

Nepoznate studentkinje

Nijedna žena koja je preživela bilo koji vid seksualnog nasilja ne želi žig “one silovane”. Ipak, jača od tog žiga koji prati gde god da krenemo je potreba za pravdom, ali, još važnije, potreba da se zaštite druge žene i generacije devojčica i devojaka koje dolaze posle nas. Kada su Milena, Iva i Sara progovorile, njihove reči su pokrenule lavinu. Ta lavina je bila otelotvorena kroz niz inicijativa mladih studentkinja da se seksualnom zlostavljanju na fakultetima u Srbiji stane na kraj kroz regulisanje seksualnog uznemiravanja pravilnicima. Do ove lavine, samo je četiri fakulteta u Srbiji imalo pravilnike o seksualnom uznemiravanju – Fakultet političkih nauka, Filozofski fakultet, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i Pravni fakultet Univerziteta Union, svi do jednog u Beogradu. Ipak, studentkinje studiraju na fakultetima širom Srbije, i prema rezultatima istraživanja koje je Autonomni ženski centar sproveo u okviru kampanje “Zaštićena”, trećina njih je doživela seksualno uznemiravanje tokom studija na svom fakultetu.

Za oko dve trećine maturanata i maturantkinja, studiranje znači i preseljenje u drugi grad. Odvajanje od primarne porodice, prijatelja i svega što im je bilo poznato skoro dve decenije njihovih života, podstaknuto sa novim, nepoznatim gradom, često sa sobom povlači i nesigurnost, gubitak samopouzdanja i vakuum socijalnih kontakata. Dodatno, fakulteti struktuirani kao škole straha a ne škole znanja postavljaju profesore ne samo u poziciju neprikosnovenog autoriteta, već i nedodirljivog božanstva. Zbog toga su studentkinje posebno ranjive. One su “savršene” žrtve – mlade su, neiskusne da prepoznaju različite oblike manipulacije, izolovane i uplašene. Gotovo je garantovano da će kriviti sebe i ćutati, pogotovo ako podrška šire i akademske zajednice izostaje. Ovo je lekcija koju moramo da zapamtimo – nasilnici su predatori, i oni vrlo mudro biraju svoje žrtve.

Baš zbog ovoga, prvo su se organizovale studentkinje Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a ubrzo potom i Filozofskog fakuleta u Novom Sadu. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, studentkinje, okupljene u inicijativu “Nećemo prećutati“, su se izborile za uvođenje Pravilnika o zaštiti od seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja na svom fakultetu.

Studentkinje Fakuleta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu, sa druge strane, izborile su se za formiranje radne grupe čiji je zadatak da deluje u situacijama seksualnog uznemiravanja. Za manje od mesec dana rada, ovoj grupi se obratilo čak 12 studentkinja.

Nakon par meseci, u junu mesecu, iz saopštenja Studentskog parlamenta FDU, saznale smo da su na ovom fakultetu studentkinje podnele prijave za seksualno uznemiravanje protiv profesora Nenada Prokića, koje se odnose na period od 1997. do 2020. godine. Jednu od prijava je potpisalo šest studentkinja, ali je samo jedna od pet prijava mogla biti i procesuirana jer je primljena od strane sadašnje studentkinje.

Poučene iskustvom Milene, Ive, Sare, Danijele i Merime, studentkinje su odlučile da ostanu anonimne. To je bio način da izbegnu suočavanje sa napadima da grade karijeru i da budu razvlačene po tabloidima i komentarima na portalima. Nažalost, ova anonimnost je sa sobom povukla i nevidljivost – van saopštenja Studentskog parlamenta, ovaj slučaj serijalnog seksualnog nasilja se nije više spominjao u javnosti. Ono što smo saznali, ne iz medija, nego od studentkinja i studenata, je da Nenad Prokić uskoro ide u penziju, što nam možda sugeriše da je za institucije bitnije da “sačuvaju ugled”, nego da kroz jasne i nedvosmislene sankcije obezbede siguran prostor za devojčice, devojke i žene.

Devojčice iz Jagodine

Studentkinje FDU nisu jedine koje su zaboravljene. Sa njima su zaboravljene i devojke i devojčice iz Jagodine.

Krajem aprila meseca, Marinika Tepić održala je konferenciju za medije na kojoj je objavila video snimak svedočenja osobe koja se predstavila kao anonimni bivši radnik hotela Alfa u Končarevu kod Jagodine, a koji je govorio o podvođenju maloletnih devojaka i devojčica od strane funkcionera u Jagodini ali i Skupštini Srbije. Iako je tužilaštvo formiralo predmet sa ciljem da istraži navode o tome da je Dragan Marković Palma podvodio maloletnice u hotelima u Jagodini, predmet nije klasifikovan na način da u sebi sadrži elemente organizovanog kriminala, niti je upućen poziv potencijalnim žrtvama i svedocima da se jave, a da im bude garantovana puna zaštita i bezbednost. Za devojke i devojčice koje su podvođene, ovo bi značilo da dobiju status posebno osetljivog svedoka, tj, svedokinje, te da imaju posebne mere zaštite u cilju sprečavanja mogućih pretnji i zastrašivanja.

Dok se sa jedne strane tražio pun identitet svake devojke, kako bi sud naroda ocenio da li je ona dovoljno kredibilna da joj se veruje, da li je ona dovoljno važna da bude prepoznata kao žrtva, mediji su prostor ustupali optuženom. Jasan slučaj nasilja je predstavljen kao politička afera, pri čemu se ne gazi samo dostojanstvo seksualno eksploatisanih devojčica i žena, već i dostojanstvo svakog građana i građanke koji su na neki način upoznati sa seksualnim nasiljem, bilo kao članovi porodice, bilo kao uzbunjivači. Na ovaj način se celom društvu poručuje – mi imamo moć i mi možemo da radimo šta hoćemo.

I upravo je to dilema sa kojom se suočavaju sve žene koje prežive nasilje – da li ga prijaviti, i rizikovati preki sud javnosti, koji sa sobom gotovo po pravilu nosi i javni linč, ili ćutati, gledati nasilnika kako ide kroz život nesputano, sumnjati da ono što je radio tebi radi i drugima, dok ti pucaš po šavovima?

Užasna je potreba javnosti da zna sve o ženi i na osnovu toga procenjuje da li je bila seksualno zlostavljana, da li laže, a ukoliko ne, da li je to jednostavno zaslužila, te da element zlostavljanja ne postoji, zamenjen je elementom pravde. To da li je nasilje učinjeno, odjednom zavisi od toga da li si u osnovnoj školi imala sve petice, da li si u srednjoj školi izlazila sa momcima, da li si na maturskoj ekskurziji pila alkohol, koliko si veza imala tokom studiranja i da li, sada, kao odrasla žena, na plažu ideš u bikiniju ili jednodelnom kupaćem ili, sram te bilo, nosiš mini suknje i to pokazuješ na društvenim mrežama. Jednostavno, ako nisi ‘idealna žrtva’, ili kao žrtva ne postojiš ili nasilje zaslužuješ.

Petničarke

Ipak, čak i ako si bila odličan đak, išla na takmičenja u osnovnoj školi, te tokom srednje škole dobila šansu da se, kao izuzetna učenica sa velikim potencijalom u sferi nauke, dalje usavršavaš u prestižnoj Istraživačkoj stanici Petnica, ne znači da ćeš dobiti podršku ako doživiš seksualno nasilje, i to baš tokom tog usavršavanja.

Podrška ne zavisi samo od ličnih karakteristika devojčice, devojke ili žene koja je preživela nasilje, ona zavisi i od pozicije moći nasilnika.

Ukoliko je nasilnik poznati glumac, političar ili se nalazi na nekoj drugoj cenjenoj poziciji, kao, na primer, na pozicijama profesora ili naučnika, podrška se osipa. Kako do ovoga dolazi? Tako što sa jedne strane ne želimo da se zamerimo nekome na poziciji moći, dok nas, sa druge strane, vuče potreba da i same verujemo da smo moć dali osobi koja je zaslužuje, koja je ne zloupotrebljava.

Ipak, u realnosti, pozicije moći često sa sobom podrazumevaju i poziciju zloupotrebu te iste moći. Nažalost, nekako nam je lakše da to prihvatimo kada se radi o korupciji i primanju mita nego kada se radi o ženskim životima.

Ovu lekciju smo već prešle, i to onda kada se Marija Lukić, nakon tri godine borbe i 15.000 sms poruka, izborila za pravdu. Ta pravda, u slučaju nasilnika na poziciji političke moći, vredi tri meseca zatvora. Ipak, pobeda Marije Lukić se ne meri mesecima zatvorske kazne, već lančanom reakcijom koju je pokrenula, što je postalo jasno kada su se žene zaposlene u institucijama lokalnih vlasti širom Srbije, od Kruševca do Kragujevca, osnažile da podnesu prijave za polno uznemiravanje.

Devojčice Petnice bi bile zaboravljene, iako se o seksualnom nasilju u samoj istraživačkoj stanici znalo, ali se nije reagovalo, sve dok ono nije objavljeno u medijima. Hrabra novinarka, Jovana Gligorijević, im je dala glas, iako se i sama, zbog svog izveštavanja, i ranije susretala sa pokušajima da joj se glas oduzme, kroz pretnje. Veoma često, pritisak medija je mnogo veći od pritiska savesti pojedinaca da nasilje ne ignoriše ili zataškava a pokušaji da se devojčice, devojke i žene ućutkaju predstavljaju svakodnevnicu onih među njima koje se usude da o nasilju javno govore.

Pored ovog, Petnica nas je naučila još jednu, vrlo poražavajuću, lekciju, a to je da ni broj žena koje progovore nije dovoljan, kao ni to koliko dugo serijalno zlostavljanje traje, da podstakne reakciju nadležnih. 30 godina zlostavljanja nije bilo dovoljno, kao ni preko 20 devojčica, a danas, žena.

Treća važna lekcija iz Petnice je o tome kako postoje različiti nivoi moći u našem društvu i u toj hijerarhiji, intelektualci su ipak za stepenik niže u odnosu na političare. Mi kao da smo s vremena na vreme vrlo svesni da je seksualno nasilje zločin, ali kao da zakoni ne važe podjednako za sve.

Nismo same

Kada je tužilaštvo odbacilo prijavu protiv Branislava Lečića, uprkos brojnim dokazima koje je Danijela Štajnfeld priložila, uključujući i snimak njihovog telefonskog razgovora, lične prepiske sa prijateljima ali i veštačenja psihijatara, to nije poništilo samo Danijelu i ono što je ona doživela, već je ovaj postupak tužilaštva poručio svakoj od nas, koja iza sebe ima iskustvo nasilja o kome je ćutala, da nastavi da ćuti jer njena trauma nije bitna, ona sama nije bitna.

Iako većina nas nije Danijela, nepoznate smo javnosti, nemamo novca da priuštimo advokata, nemamo ljude koji će nas podržati, čak i ako nas ne znaju, čak i ako su u manjini, svaka od nas jeste ona. Trauma seksualnog nasilja ne poznaje boju kože, karijernu ostvarenost, godine na krštenici, geografske koordinate ili iznos na računu u banci. Ipak, ako Danijela nije imala šanse, šta preostaje nama ostalima? Ovo se ne odnosi samo na devojčice, devojke i žene koje su preživele seksualno nasilje, već na svaku devojčicu, devojku i ženu, jer svaka od nas može biti meta nasilnika.

Sa druge strane, istovremeno, odbacivanje prijave je poručilo svakom nasilniku, potencijalnom ili ostvarenom, poznatom i moćnom ili anonimnom i “običnom” da može da radi sa devojčicama, devojkama i ženama šta god da poželi. I institucije i javnost će biti na njegovoj strani, meriće dužine naših suknja i procenjivaće naše biografije, a sankcije će izostati.

To što je neki nasilnik dobar u svom poslu, talentovan glumac, uspešan naučnik ili dobar predavač, to ga ne čini manje nasilnikom niti mu daje carte blanche da nasilje sprovodi “jer nas je zadužio svojim delima”. Kakva god da su postignuća, ona ne daju za pravo bilo kom da uništava tuđe živote.

Ovo je posledica viševekovnog tolerisanja seksualnog nasilja i ova normalizacija neće koštati samo one među nama koje su nasilje već doživele, već sve one devojčice, devojke i žene koje dolaze posle nas. Mehanizmi za promenu ovoga postoje – Miroslavu Aleksiću se sudi, a videćemo kakvi će biti ishodi tog postpuka. Nasilje nije nešto što se nas ne tiče ako nam se direktno ne dešava, svako od nas ima odgovornost da reaguje. I baš zato svako od nas mora da se zapita dve stvari. Da li smo savladali navedene lekcije? Da li želimo da devojčicama obezbedimo bezbedniju budućnost?

Hristina Cvetinčanin Knežević, ispred Nezavisne ženske grupe

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram