Pre nekoliko dana učestvovala sam u projektu u kome je trebalo da neki tekst izgovaram napamet. I baš mi je teško išlo, uvek bih zaboravila neki podatak. Jedno pomenem, drugo ispustim, i onda sve moram ponovo.
Za mene je spontani razgovor na radiju ili razgovor o mojoj knjizi nešto prirodno, lagano, nešto što mnogo volim i sa radošću radim, ali ovo sa učenjem napamet me je baš uznemirilo. Bila sam napeta i stalno sam razmišljala o tome šta ću zaboraviti da kažem, sama sebe sam sabotirala.
I vratila sam se na scenu iz osnovne i takmičenja recitatora. Toliko sam bila anksiozna da ću nešto pogrešiti, zaboraviti i žestoko se izblamirati. Smejanje i javna osuda, sigurno će to uslediti, za devojčicu sa predimenzioniranom čipkanom kragnom i mašnom u kosi, koja je sledeća na redu da se popne na pozornicu. Tako sam prestala da se bavim recitovanjem i shvatila da nikad neću biti recitatorka, ili možda glumica. Iako nikad nisam želela da budem glumica.
Ja sam sjajna u improvizaciji, ali to da naučim tekst napamet – to je za mene nešto najteže na svetu. Glumci kažu da je to najlakše, da je ono što sledi umetnost, ali ja se naježim i setim tog jednog petka kada sam zamolila tatu da ne idem u školu, jer nisam naučila pesmicu, a nastavnica proziva. Pedeset diktata, odgovaranja svojim rečima, improvizacija, neme karte i šta već ne, sve to nije strašno za mene koliko naučiti nešto napamet.
To je za mene uvek bio najveći bauk, i strasla bih se kad bih od nekog čula – on je bubalica i sve uči napamet. Pa to je najteža stvar u univerzumu, pomislila bih. Naravno, ja znam milion tekstova i pesama napamet, ali su to uglavnom oni koji se pevaju, izgleda da mi kod pevanja sve ide spontano i lako.
To je samo jedna od stvari za koje nisam sposobna i kojih se plašim. Druga je – gutanje lekova. Ne samo što ne mogu da budem glumica, jer ne znam da učim tekst, ja nikako ne mogu da budem tabletomanka, jer ne umem da gutam lekove. Lako kad jedem mogu da progutam veliki komad dinje, bez žvakanja ili poveći čeri paradajz, ali sa lekovima to teže ide. Imam otpor.
Čim ubacim lek u usta, ja ga pregrizem, da ga pretvorim u prah. Znam da su bolji efekti kad se lek obložen opnicom spusti nežno, ceo, što bi rekao Obretković – u celini i celosti u želudac, ali ja prosto ne umem.
I pretvaram se pred ljudima koji mi daju lek i vodu, da sam lek kao već progutala, a ja ga zapravo krijem u uglu usne duplje i čekam da se ta osoba udalji, pa da ga pregrizem.
Ne znam šta ovo znači, šta govori o meni kao osobi, ali se sećam kako su mi roditelji ubacivali lek u eurokrem, kao, ja znam da je negde unutra, ali ne znam gde, i krem bi trebalo da me motiviše da halapljivo zahvatim celu kašiku i tako progutam i gorku pililu. Gorka pilula, tako se zove jedna od mojih omiljenih pesama grupe The Jam, ali mi ni ona ne pomaže, iako ceo njen tekst znam napamet.
I ovo me je navelo da se zapitam da li je vreme da se sa ovim možda trivijalnim problemima suočim, kao što ću jednom kad odem u Kapadokiju, koliko god da me plaši vožnja balonom, ući u balon i biti u fazonu – nema povratka.
A onda sam shvatila da možda i ne moram da se suočavam. Što bih? Suočite se sa svim svojim strahovima! E pa sa nekim i ne moram, ne moram baš iz svake comfort zone da izlazim. Lepo je i dobro neke stvari razrešiti, ali neke i ne moramo.
Ja i dalje mogu potpuno normalno da funkcionišem sa svojom nesposobnošću da naučim govor napamet ili da gutam lekove. Nisam često bolesna, na svu sreću, a i da jesam, žvakaću lekove do kraja života, lomiću ih zubima i u sebi pevušiti pesmu koju znam napamet, jer me nosi melodija, a sa melodijom nemam nikad problem, nju mogu da naučim, zviždućem, improvizujem i džemujem na keca. Trebalo je na priredbi da ne budem ona koja recituje, nego ona koja peva.
Ali to tad nisam znala, a sada znam.
***
Bonus video: Maler dana
Pratite nas i na društvenim mrežama:
