Deci koja ruše albanske zastave: Sedi, jedan!

Ta dva bića su subotu uveče provela u đipanju pored bandera. Uspešno veče, reklo bi se, sudeći po tome da su na tom potezu u ponedeljak ujutru stubovi bili mestimično goli. Za neke nisu imali visinu. I mada su u ovoj zemlji i farmerke deo političke igre, i da se hteo - ne hteo sve što radiš i dišeš politizuje, nije rušenje i cepanje albanskih zastava ono što zabrinjava. Zapravo u celoj toj situaciji najgore je kako su ti klinci proveli subotu veče.

Šta ste vi radili vikendom s 19 godina? Šta su radili njihovi roditelji? Jesu li cirkali, đuskali, vatali se, muvali, menjali igranke/diskoteke/klubove? Jesu sedeli u parku uz pivo, sa ekipom uz onaj smeh da im se pupak odveže? A gde su planovi za neke lude akcije, s lovom ili bez nje, na šta im je skakao adrenalin? Jadan je adrenalin tih klinaca ako radi zbog bilo čije zastave.

Ta deca su u školi imala keca iz istorije kad se učilo Kosovo i pojam patriotizma su im verovatno oni huligani što su ko zna koliko puta demolirali poslastičarnicu u centru grada porodice Mirsidi. Ali što bi i imali dvojku, kad i sami vide da su dobro prošli neki odrasli što su kupili diplome. Pored Kosova prošli nisu, ne pada im ni na pamet, brane ga skakanjem pored bandera u centru Beograda. Slično ko isti oni odrasli.

Ali decu ćemo ostaviti na miru. Od kad su izgovorili “mama” gutaju ih propagande, ljudi koji viču i psuju, roditelji na izmaku snage, oni koji su ih učili šta je ljubav prema svojoj zemlji, ali ne i da se ne pljuje po ulici i da se mastan karton od pice baca u kantu, ne na trotoar.

Ne znam kada i kako smo izgubili volju i želju da pazimo ono što nam je najvažnije. Sigurna sam da su svim roditeljima njihova deca prioritet. Život bi dali za njih, ali ne i pet minuta razgovora. Kao da se sve svelo na zadovoljavanje bazičnih potreba - krov nad glavom, jedi, igraj se, rasti kao korov.

Ti roditelji verovatno ne znaju za žurku pored bandere, ali su sigurni da su uradili najbolje što znaju. A nisu. Jer da jesu, ovi golobradani bi znali šta se subotom radi u gradu. Ovako - sedi jedan, popravni je otkazan.

I onda na sve to vidiš gomilu nekih super klinaca, onih što kidaju, duhovitih, punih nade i osmeha, ne trepću od iščekivanja života, sve stižu i neprekidno rastu. Kad iždžigljaju - odu. Na ponavljačima Srbija ostaje. Niko nam nije kriv. Sami smo im je dali.

***

Bonus video: Skidanje albanskih zastava