Nemoj biti Bora iz Lazareve pećine

Stav 09. okt. 202119:04 > 19:17
Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Potrebno je 100 godina da bi se stvorio jedan centimetar stalaktita u pećini, a tek nekoliko minuta da ga jedan homo sapiens odlomi. Isti onaj čovek koji je iz te pećine išetao u svet, milenijumima kasnije vraća se u nju - ali ne uvek da bi joj se divio. U to sam se uverila u prelepoj Lazarevoj pećini.

Na mističnom istoku Srbije, u blizini Rtnja, planine za koju se veruje da je portal ka drugim dimenzijama, i Lazarevog kanjona, koji liči na visoki zid iz “Igre prestola”, nalazi se i najduža pećina u našoj zemlji. I zaista je impresivna.

Već na samom ulazu, kad temperatura odmah opadne za par stepeni, imate osećaj kao da ste ušli u drevnu utrobu Zemlje. U pećinu vode dva kraka, od kojih je jedan za turiste, a drugi je neistražen, a procenjuje se da je dug preko 16 kilometara! To vam misli odmah navodi ka nenapisanim pričama o fantastičnim otkrićima u klaustofobičnim uskim prolazima, ili, ako previše gledate filmove, ka horor klasiku The Descent.

Foto: Privatna arhiva

Dok hodate, razmišljate koliku su ulogu pećine odigrale u istoriji naše vrste, a i koliko su fascinantne kao pojava. Pećinski nakit i slatki mali slepi miševi mogli bi se posmatrati danima. Dolazimo do pomalo jezive “Devojačke sobe”, zavučene odaje pećine u kom su, prema legendi, seljani sakrivali mlade devojke od Turaka. Nastavljamo dalje kroz mračni hodnik, ka mestu gde su pronašli ostatke pećinskog medveda i hijene – sve do centralne, velike dvorane pećine koja krije neprijatno iznenađenje.

Foto: Privatna arhiva

Baš na mestu gde su umetnički rad prirode – neobične oblike stalaktita i stalagmita – maštoviti ljudi nazvali “Dirigent i orkestar” i “Glava bizona”, nalazi se još jedan “rad”, baš nimalo lep.

Naime, neki nepoznati, bahati Bora je, pri svojoj poseti ove jako stare pećine, našao za zgodno da na njenim drevnim zidovima ostavi svoj trag – zauvek. A onda je i njegov prijatelj Sreten mislio da je to super ideja.

Foto: Privatna arhiva

Nemoj biti Bora iz Lazareve pećine – čovek koji misli da je veći i važniji od prirode i da na nju polaže puno pravo. Pećinu su već naružile zelene gljive koje se skupljaju pod svetlima reflektora, postavljenih da bi mi, ljudi, mogli da je razgledamo. Slepi miševi su već zbog nas, ljudi, morali da se zavuku dublje u pećinu, napuštajući njenu najveću dvoranu.

Pa moramo li još i da pišemo svoje ime po zidovima i tako dodatno narušavamo ovo čudo prirode? Već je jasno da je čovek osvojio ovo mesto.

Foto: Privatna arhiva

Plašim se da taj isti Bora iz Lazareve pećine ne ponese smeće za sobom nakon izleta u prirodu, da baca stare aparate u reku, da mu je skroz okej da uništi čitav jedan ekosistem ako će od toga da zaradi.

Taj Bora pećinu vidi kao svoje vlasništvo, kao svoje igralište. Posledice ne postoje, kao ni drugi ljudi ili bića, samo Bora, njegova bahatost i džinovski ego.

Foto: Privatna arhiva

Nemoj biti Bora iz Lazareve pećine – umesto obesti, kad kročiš u ovakav kutak prirode, oseti skromnost i pokornost. I zahvalnost, što ti je u tvojoj rodnoj zemlji dostupno da posetiš ovako posebno mesto.

Promene u Srbiji, društvene ili političke, doneće ekologija – ma koliko to “zapadnjački” zvučalo. Kad nam dogori da trpimo sve Bore i Sretene, vazduh koji vidimo, reke koje su posivele, deponije koje su nam stigle do vratova. Većina nas ipak nije Bora i želi da ostavi minimalni trag na ono što održava generacije za generacijama.

A o podzemnom jezeru i reki Lazareve pećine, njenim bakarnim tajnama i dvoranama, i dugoj istoriji, mogle bi da se napišu uzbudljive priče i snime napeti filmovi.

***

Bonus video: Stopića pećina

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram