Smaračima devojaka u noćnim klubovima

Nakon što smo ko zna koliko puta prepričavale sve situacije kada sam bila spasilac i prisećale se momenata u kojima je kreativnost i mašta bila na 100, shvatila sam da odbijanje muškaraca ide u nekoliko faza.

Prvo, kada mi priđe sa jasnom željom da me muva, zahvalim se na komplimentima i kažem da nisam zainteresovana. Eh, sad, ukoliko je čovek normalan i dobije informaciju ovog tipa, bez obzira što sam prijatna i ljubazna - shvatiće da treba da ode dalje. Što neretko nije bio slučaj.

Zatim odbijanje prelazi u drugu fazu - izgovori. Imam dečka. Žensko je veče. Došla sam na veče u Beograd i sa društvom sam. Devojka mi je tu negde. Drugarici je loše, pa idemo. Čak dam i broj (lažan doduše). Iako kažem izgovori, to su i realni razlozi zbog kojih prosto ne želim komunikaciju sa nekim.

S obzirom da je u pitanju nesumnjivo snažniji pol ne mogu da mu kažem: „Aj pali, smaraš.” Mislim, nekada sam i govorila.

A, stvarno smara i stvarno želim da pali.

Ovom jednom tipu u klubu svaki od mojih izgovora kao da je govorio: „Ako je dovoljno pritisnem, pristaće.” I nije mi bilo jasno da li ima toliko samopouzdanja da mi prosto ne veruje da mi se ne dopada ili ga je jednostavno toliko klepala sujeta koja mu nije davala da odustane. Sve u svemu, lik nije delovao ni pijan ni drogiran, ali posle 15 minuta mog kulturnog otpirivanja, delovao je samo malo neuravnoteženo. Samo.

Nastavila sam sa sledećom fazon - molim i kumim: „Vidi, kvariš veče i sebi i meni. Ne želim da nastavljam ovaj razgovor i molim te skloni se od mene.”

„Vidi kako se smeškaš. Hajde da popijemo piće”, nastavio je i pokušavao da me uhvati za šaku, prelazeći tako preko ramena i ruke.

Inače, „smeškam se” koliko mi je neprijatno i već se u tom trenutku pitam kada će se drugarica vratiti iz toaleta. Počinjem da se plašim jer mi ugrožava lični prostor i ako realno sagledamo situaciju: zamolila sam ga da se skloni i on koji neće - je dovoljan razlog za paniku. Pokušala sam i da se sklonim, međutim stisnuo mi je mišku i ne pušta. Ali ostajem mirna, zauzimam stav i počinjem da se svađam.

„Vidi, liče, šta tebi nije jasno da ako ti kažem da se skloniš i da nisam zainteresovana, ti i dalje uporno pokušavaš da komuniciraš sa mnom?! Molim te, skloni se i ne dodiruj me.”

Vidite li već sad nekoliko nelogičnosti u ovoj interakciji? Znači, on je taj koji ugrožava moj lični prostor. Navalentno pokušava da ostvari komunikaciju sa mnom i bez obzira na molbe, jednostavno ne odustaje. Dok sam ja ta koja prvo daje izgovore takve da ne povredim njegova osećanja (da on kasnije ne bi povredio mene), nego objašnjavam i molim. Nema smisla, zar ne?

Pa ni nama ženama nema smisla, ali očigledno je to realnost u kojoj živimo.

Elem, nije dobro reagovao na moju oštru opasku i nastavio je sa klasičnim smaranjem: „Što si izlazila ako si nervozna?”

Uopšte nisam bila nervozna dok on nije počeo da davi. Pazi, čak i da jesam nervozna, šta se to njega tiče i zašto se i dalje ne sklanja od mene?

„Hoćeš ja da te oraspoložim?” - bila je kap koja je prelila čašu.

„Brojim do tri i vrištaću.”

Lik crče od smeha. Govori mi da ne glumim i ne preterujem, samo želi da me upozna. I nastavlja da me stiska za ruku, dok se meni svaka dlaka na telu ježi i srce iskače iz grudi.

Jedan.

Nastavlja da mi se podsmeva i objašnjava kako on zna da su muškarci nekada napadni, ali da on nije jedan od njih. Jednostavno sam ga toliko očarala i on vidi da ja nisam kao druge devojke (ako nešto mrzim da čujem, to je). Kao magnetom da sam ga privukla i teško mu je da me pusti, a da bar ne uzme moj broj.

Dva.

Kaže pustiće me čim mi drugarica dođe, da me ne ostavlja samu. Samu za šankom?! Gde je mnoštvo ljudi?! I gde mi je jedina pretnja on?!

Tri.

Počinjem da vrištim iz sveg klasa. Kao malo dete. Onako kako nisam vrištala godinama. Nisam ni znala da takav glas može da izađe iz mene. Mislila sam da će mi glasne žice pući, a usta se rascepati. Čak sam u jednom trenutku i pomislila - to je to, nakon ovoga ću morati da vadim krajnike. Vrištala sam iz straha. Nemoći. I bunta. Vrištala sam za sve ono izgubljeno vreme hraneći nečiji ego i razgovarajući s nekim čisto da se ne bih našla u nezavidnoj situaciji. Vrištala sam i za svaku svoju drugaricu kojoj sam morala da budem spasilac.  I za majku i oca svakog takvog napornog tipa, jer ga nisu naučili kako se ponaša. I svaku prethodnu devojku koju je smarao. I za buduću koju će tek da gnjavi. Vrištala sam za slobodu.

„Kakva si ti ludača! Sklanjaj se od mene, psihopato”, kaže on meni. Ja da se sklonim od njega? Kako mi to nije palo na pamet ranije?

Prišlo je obezbeđenje, konobar i još par momaka sa zabezeknutim izrazima lica. Pošto momak tehnički nije uradio ništa nasilno, čak mi je kupio i piće (što nisam odobrila, niti uzela gutljaj), zamoljena sam da napustim lokal. Što sam i učinila.

Kako je drugarica naišla baš u tom trenutku kada sam vrištala iz petnih žila, trebalo je dobrih pola sata da prepričam šta se sve izdešavalo. A, pošto su mozgovi većine žena od malih nogu isprani, pa tako i meni, prva sledeće pitanje je bilo da li sam preterala. Ona mi je tada, a i mnoge žene kasnije, potvrdila da sam uradila pravu stvar i da će se služiti ovom tehnikom. Samo bez svih faza između.

Godinama kasnije, od „Nisam zainteresovana” munjevitom brzinom prelazimo na „Brojim do tri i vrištaću”. Sreća, nismo mnogo vrištale od tada.

***

Bonus video: Kako do pozitivnih misli