Kako mi je bolest promenila pogled na ljude

Stav 17. okt. 202121:18 > 18. okt. 2021 09:15
Podeli:
Selena Ribić Foto: Privatna arhiva

Kada mi je predočena dijagnoza raka podelila sam svoje iskustvo sa mnogim ljudima koji su prošli kroz slično. Shvatih da ipak je mnogo nas reagovalo isto. Ušli smo u neki balon - bilo da je to balon straha koji ume i da parališe, depresije - gde se prividno odustaje od života ili zaštite - u koji se sklanjamo od ostatka sveta, lečimo se i u kom nas štite. Iako je svačiji balon dijagnoze drugačiji, suština je ista - ne pripadamo ovom svetu više na isti način.

Moj balon je bio baš tvrdih zidova. Providan, mogla sam videti šta se napolju dešava, ali niko nije mogao ni da priđe. Unutra smo se porodično držali za ruke, i kad bi neko sa mračnim pričama i upozorenjima pokušao da prodre, kao četiri Atlasa bismo stegli svoje mišiće i zaustavili nebo od padanja. Prolazili su sa lakoćom samo ljudi sa opuštenim smeškom, oko kojih se sijala svetla bela aura. A, nije uvek bilo tako.

Pre svoje borbe, baš i nisam verovala u ljude. Kroz moj život došli su i prošli dementori i svako od njih je uzeo po deo. Nestao je deo koji je u svakome tražio nešto dobro. Kao i onaj koji je želeo svakome da pruži drugu šansu. Ni onoj dečijoj naivnosti nije bilo traga. Susretala sam se sa ljudima koji su ismevali moj izmiksani naglasak, izražene dlake na licu i srednju školu sam završila kao ‘Bradićka’.

Niko me nije baš ubedio da su ljudi dobri. Ne mislim na sve, ali većina. Nisu ni kolege na faksu koje podmeću nogu, ni mizogini nezadovoljni profesori kojima se ne dopada što glasno govorim o ženskim temama i problemima. Kao ni poslovne saradnice koje smatraju da nemam šta da tražim na toj poziciji i koje su mrzele to što sam mlada. Muškarci kojima nije verovati ni da je napolju dan dok se ne pogleda kroz prozor, ni drugarice koje bivšem lajkuju sve slike – kao da su ekstremno dobri drugari.

Samo kad se setim odvratnog autobusa broja 33, i svih onih nadrndanih ljudi koji su svako novembarsko jutro činili još sumornijim. Ne daj bože da se smeješ previše glasno ili da sediš – a da pored tebe stoji baba. Svakodnevno iščekivanje mini-linčeva podsećalo je zaista na filmove Dejvida Linča – boje su lepe, prisutni su i privlačni ljudi koji u sebi nose dozu bizarnosti, sve je nekako mračno i ništa mi nije jasno.

Prihvatala sam da su svi ljudi takvi, te da prosto moram da plivam u blatu. Dok se moj svet nije okrenuo.

Zdravlje je krenulo nagore, a ljudi… ljudi su me oduševili. Zvali su oni na koje sam potpuno zaboravila i da postoje. Donosili su domaće ćurke, kokoške koje se hrane samo onim što kljucaju u dvorištu, prepeličja jaja i slali maline iz Ivanjice. Ko god je imao nešto domaće, bilo je na pragu mojih vrata. Slali su nam lekove iz Amerike, knjige iz Kanade i donosili koštice kajsije iz Nemačke. Obnovili su se porodični i familijarni odnosi, prijateljstva učvrstila i na putovanjima sam upoznala ljude širih vidika nego ikad.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @petrusimen

Davali su mi čajeve, savete i uputstva kako dalje. Učila sam ponovo da osetim i prihvatim svoje telo i kako da se izborim sa svim što me je snašlo. Smejali smo se mojoj ćelavoj glavi i od svakog viđanja pravili modnu reviju. Shvatila sam da je život previše kratak da ga trošim na energetske vampire ili da bih ljudima služila kao kanta za bljuvanje svojih frustracija.

I vera u ljude se vratila.

Iznova i iznova sam se iznenađivala koliko mi je siv pogled na svet i na ljude bio.

Dok balon nije pukao.

Vratila sam se u Beograd i nastavila ‘starim tokovima’. A, ljudi se ništa nisu promenili. Ljudi koji ne znaju koja je moja priča tretiraju me sasvim normalno – u kvazi urbanom beogradskom maniru ‘šta ti misliš gde si došla’ i ‘možda je u tvom selu tako, ali mi u Beogradu stvari radimo drugačije’. I ne bih da generalizujem, nisu oni krivi što su nezadovoljni. Niti kažem da bi u bilo kom drugom mestu bilo drugačije, prosto se ne nalazim u bilo kom drugom mestu.

Neki ljudi koji znaju kroz šta sam prošla imaju malo drugačiji stav i trude se da me kale i spremaju za ‘realan’ život. Kao da je to njihov posao i kao da ih u jednom trenutku neću sve poslati u tri lepe. Kao što neke od tih prijatelja dobročinitelja i jesam.

Što bi rekao Njegoš: ‘Niko srećan, a niko dovoljan; niko miran, a niko spokojan. Sve se čovjek bruka za čovjekom; gleda majmun sebe u zrcalo.’

I dalje verujem da ima mnogo dobrih ljudi, samo ih ne srećemo baš svaki dan. Ne kažem, niko ne treba da ima poseban tretman, kao što znam i da osobe sa dubokim frustracijama ne interesuje da li se pred njima nalazi ranjiva ili podjednako isfrustrirana osoba. A, zamislite kakav bi svet izgledao kada bismo sve tretirali kao da su ranjivi?

Sigurno se nećete drati na osobu koja ima rak ili vrlo izraženu anksioznosti, ali ne pričam o tim momentima gde je prisutno sažaljenje.

Moja poenta je mnogo jednostavnija – zamislite kakav bi svet bio kada bismo sve tretirali kao da su ranjivi i da sa svima ipak bar malo biramo reči.

Zamislite svet u kome smo ljuti, ali bes ne iskaljujemo na osobi pored ili usputnom neznancu na ulici. Ili svet u kome ne sedimo na trubi automobila samo zato što je gužva.

Zamislite svet u kome bismo se jedni drugima obraćali onako kako bismo voleli da se obraćaju nama. Tada u ogledalu ne bismo ugledali majmune. Možda ni razni baloni ne bi pucali, upravo jer za njima ne bi bilo ni potrebe.

***

Bonus video: Verovanja kod našeg naroda

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram