Kako smo se oblačili pre nego što smo počeli stalno da se fotografišemo

Retko smo fotografisali sebe dok obavljamo sasvim obične stvari, a ako smo znali da ćemo negde biti fotografisani, nismo mogli unapred da snimimo autfit iz deset uglova u ogledalu i istog trenutka pošaljemo fotografije prijateljici da čujemo mišljenje.

Sve to zapravo nije bilo tako davno, ali danas deluje kao neko davno, gotovo romantično vreme, koje u kolektivnom sećanju već ima blagi sepija filter. Ideja da se jednostavno obučemo, a da pritom ne analiziramo kako će kombinacija izgledati na fotografijama koje mogu nastati u najrazličitijim situacijama - ili, ne daj bože, na nekoj spontanoj fotografiji - deluje gotovo opojno, piše In Style. Kao dozvola da eksperimentišemo sa nasumičnim slojevima ili da jednostavno ne ispeglamo košulju.

U svetu u kojem je uglađen i pažljivo osmišljen digitalni identitet postao gotovo osnovni standard, neuredan i spontan stil znači slobodu. A sloboda je, na kraju krajeva, jedan od najvećih luksuza.

Zato nije čudno što su neki od najvećih brendova koji ove sezone prikazuju kolekcije na Nedelji mode u Njujorku snažno prigrlili komade koji izgledaju nedovršeno, spontano i kao da se u njima zaista živi.

Košulje zakopčane pogrešno i moda koja ne mari za savršenstvo

Kod Altuzarre su se pojavile bluze sa dugmićima zakopčanim ukrivo. Kod Brandona Maxwella providne majice bile su nabrane i rastegnute na pomalo nezgrapne načine. Kod Tommyja Hilfigera košulje su izgledale kao da su navučene naopako, kao da ih je neko obukao u panici nakon što je prespavao jutarnji alarm.

Ovi namerno nesavršeni trenuci na pisti mogu da se posmatraju kao modna verzija uređaja Brick, koji pomaže ljudima da se odvoje od telefona: zvanična dozvola da prestanemo da razmišljamo o tome kako svaki naš pokret izgleda drugima i jednostavno se vratimo fizičkom svetu.

Dobro došli u novu eru analognog oblačenja.

Njeni novi modeli puni su namerno neurednih detalja koji verovatno neće naročito dobro proći kod algoritma - dugi rukavi nemarno vezani oko struka, izrezi pomereni u stranu, svilene siluete koje bi mogle savršeno da se ispeglaju, ali izgledaju mnogo zanimljivije kada su blago zgužvane.

Sličan utisak ostavila je i revija brenda Coach. Sakoi su delovali kao da su usput skinuti i vezani oko kukova, dok su predugačke pantalone padale preko iznošenih belih patika.

Čak je i Carolina Herrera - sinonim za uglađenu, elegantnu garderobu za žene koje ručaju u otmenim restoranima - prikazala komplet sa kardiganom zakopčanim samo jednim dugmetom i pomerenim preko jednog ramena, kao da se žena koja ga nosi nije ni potrudila da pronađe laskaviji način da ga namesti.

Promena je suptilna, ali primetna. I upravo je zbog nje sofisticirana odeća odjednom delovala pristupačnije.

Od Džejn Birkin do Ines de la Fresanž

Mnoge od ovih kombinacija sa piste imaju onu teško opisivu privlačnost kakvu je imala Džejn Birkin sa svojom čuvenom torbom, poznatom upravo po tome što je bila izgrebana, iznošena i prekrivena nalepnicama i privescima.

Ili Ines de la Fresanž, francuska manekenka koja je kasnije postala dizajnerka i koja je, kada nije radila za kuće poput Chanela, često nosila iste raspad bele farmerke i plave džempere.

To je, u suštini, ona vrsta vizuelnog nesklada od kojeg je teško skrenuti pogled kada ga vidite uživo. Odeća koja vas privuče nekoj osobi pre nego što je uopšte progovorila.

Analogno oblačenje ne prestaje kada padne mrak

Analogno oblačenje, međutim, nije rezervisano samo za dnevne aktivnosti.

Tu je i 7 For All Mankind. Nova revija ovog poznatog džins brenda izgledala je kao modna verzija kombinacija koje nastaju kada izađete u ponoć, provedete noć uz cigarete i Jägerbomb, a zatim pravo iz kluba odete na posao.

Pista je bila prepuna modela koji su izgledali kao hodajući "Hot Mess Express" - i to je ovde kompliment. Revija je bila omaž bezbrižnom, potpuno neopterećenom glamuru klupske kulture ranih dvehiljaditih - opasno kratki šortsevi spuštenog struka, vrtoglavo visoke platforme - ili potpuno bosa stopala - i dugi, pomalo besmisleni tanki šalovi.

Oni koji su odrastali u toj eri najbolje znaju šta ju je činilo posebnom - nije bilo stalnog nadzora. Upravo zato su ljudi imali hrabrosti da plešu, prave gluposti i upadaju u nevolje bez svesti da neko sve to može snimiti i objaviti.

Logično je da generacije koje su odrasle uz tutorijale za negu kože od deset koraka i savršeno uklopljene athleisure komplete danas žele da u svoju garderobu vrate deo te haotične, filmske energije.

Da, nasumično sastavljena odeća za izlazak može da ostavlja utisak da je osoba ili krenula u provod ili se upravo vraća iz njega posle potpunog kraha. Ali upravo je u tome poenta.

Nikada nije bilo toliko rizično izgubiti kontrolu u javnosti. Sama ideja da to možete da uradite, a da ne postoji trenutni digitalni dokaz, deluje oslobađajuće.

Da li je važno kako izgledamo uživo ako to niko nije lajkovao

Da li privlačnost u stvarnom životu uopšte još nešto znači ako nam ne donese nove pratioce i lajkove?

Čini se da je upravo to pitanje sa kojim se svi borimo dok preispitujemo odnos sa tehnologijom u eri filtera, opsesivnog "maksimizovanja" svega i skandala povezanih sa veštačkom inteligencijom.

Mentalni napor koji zahteva istovremeno življenje sopstvenog života i njegovo neprekidno izvođenje pred publikom na internetu postao je iscrpljujući. To je zadatak za koji niko od nas nije znao da ga prihvata kada smo početkom 2010-ih instalirali prve aplikacije društvenih mreža.

Moda koja želi da nas vrati u stvarni svet

Hoćemo li zaista nositi najbolje od svega toga, a da prethodno ne pokušamo da fotografišemo svaki mogući ugao i sačuvamo ga za večnost?

Verovatno ne.

Ali ostaje nada da će nas, kada fotografija jednom bude napravljena, ova odeća podstaći da telefon gurnemo duboko u torbu i makar na neko vreme plešemo kao da nas niko ne snima.