Stao mi je auto ni manje ni više - nego u Marinkovoj bari. U jutarnjem špicu. Kao pravo žensko počela sam blago da paničim, u sebi doduše, jer sam svega dve nedelje pre toga promenila akumulator - koji je do tada bio problematičan.
Kao i svaki vozač ili vozačica, upalila sam sva četiri žmigavca, malo se ‘odpaničila’ i izašla iz kola. Podigla sam haubu i zategla kleme na akumulatoru, jer je to ranije rešavalo problem. Ovaj put nije. Auto je nastavio da vergla baš onako kako zvuči prazan akumulator. Izašla sam ponovo tražeći nekog muškarca, u nadi da će mi bar neko pomoći da poguramo auto i sklonimo ga sa puta.
Nekoliko njih je projurilo pored mene, ignorisali su moje pitanje, a za to vreme mi je autobus 26 bio zalepljen za rep, kako samo vozači autobusa umeju da se prilepe. Otvorio je prozor i vikao: ‘Pomeri se više’ i ‘Vidiš li kolika je gužva’. To je jedino što sam uspevala da razaznam u moru sirena ljutih Beograđana koji žure na posao.
U suprotnoj traci je takođe bila gužva, ali u talasima, te su vozači iz moje trake imali sasvim dovoljno vremena i prostora da me obiđu, uz spuštene prozore i uz poruke podrške, čitaj – psovke, jurili su jedan za drugim.
Odlučih da pozovem pomoć. Prvi na listi bio je moj dečko, koga sam obavestila da mora da ustane i da pritrči u pomoć. Drugi na listi bio je moj otac koji se javio i davao, u toj situaciji nemoguća uputstva poput: gasi žmigavce, jer ako je akumulator to mu samo crpi energiju (ima smisla) i stavi trougao na određenu razdaljinu iza auta – što je bilo neizvodljivo jer je već pomenuti autobus iza. U tom trenutku nisam mogla ni da napustim vozilo od kolone koja me obilazi, a kamoli da stavim trougao. Kako se ne bih dalje raspravljala – poklopila sam slušalicu i ukucala koje su vučne službe dostupne. Pozvala sam ponovo momka, jer je odavde, da čujem koju službu je najbolje da zovem.
Na njegovo pitanje jesam li uključila sva četiri, na šta sam rekla da nisam (zbog saveta pre), ne stigoh ni da se objasnim, a već sam slušala dalja predavanja „kako mi to nije palo na pamet“ i „kako je normalno da mi sviraju ljudi ako nemam žmigavce“. Poklopila sam i usledio je talas panike i stresa. Da ne pominjem da za sve to vreme – i ja treba da stignem na posao.
Izašla sam i duboko udahnula u nadi da će na moje pomahnitalo mahanje rukama bar neko da stane ili će bar autobus koji sada već pokušava da me obiđe, da prestane s tim jer bismo se sigurno bar malo okrznuli.
Elem, naišao je deka koji je nosio pretrpan ceger, očigledno težak i pitao me može li bar on da pokuša da pogura auto. Bilo mi je neizmerno drago, a u isto vreme sam bila svesna da on sam to sigurno neće uspeti. Sreća, deka očigledno ima dovoljno životnog iskustva da stane na sred druge trake, zaustavi auto koji nailazi i uspe da nagovori vozača da me zajedno poguraju u obližnju uličicu.
Pitao me je treba li da ostane sa mnom dok neko ne dođe, ali za tim stvarno nije bilo potrebe. Služba je stigla i dalje je sve proteklo u najboljem redu.
Od tada sam već uveliko razmišljala i nikako ne mogu da se opasuljim. Kakvi su to sve muškarci u saobraćaju da nemaju u sebi dovoljno kavaljerstva (ili empatije) da izađu iz svojih cenjenih vozila i odvoje svega šest minuta – koliko je deki i tom jednom liku trebalo, ukupno sa sve nagovaranjem – da mi poguraju auto. A, onda mi je na pamet palo, gde je i ta empatija muškaraca iz mog života da u vidno stresnom momentu? Umesto da pokušaju da smire strasti, ipak drže predavanja, svako na sebi svojstven način. I to o situaciji kojoj niti prisustvuju, niti mojim rečima daju dovoljno značaja da se jednostavno suzdrže od pametovanja. Da, eto rekla sam.
Nisu bili tu, nisu znali ni koje korake sam preduzela, čuli su paniku i stres u mom glasu, ali su mi bez obzira na to držali predavanja o tome šta nisam dobro uradila. A ono što jesam – moglo je bolje.
I ne, nisu u ove kategorije svrstani svi muškarci, ali s obzirom na to da je sasvim dovoljno njih prošlo pored mene, obišlo me, trubilo mi i vređalo – da, bez griže savesti mogu da kažem – svi muškarci. A, kada slušam priče kako je ženama mnogo lakše u saobraćaju i kako im se mnoge stvari u vožnji praštaju, naježim se. Ovo je samo jedna od situacija u kojoj mogu reći – eto kako muškarci pomažu ženama, pa i u vožnji.
Pardon, pomažu ako su stariji od 70 godina. Hvala nepoznati deko.
***
Bonus video: Spisak za putovanje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
