Ispovest gospođetine za volanom: After u blatu

Stav 20. jul 202121:17
Podeli:
žena vozač
Žena vozač; Foto: Konrad Bak / Alamy / Alamy / Profimedia

Ne znam jeste li pratili, ali ne izlazim često. Ova subota je zato bila rezervisana za dobru dugoočekivanu žurku koja se održavala na mnogo dobroj lokaciji - u Muzeju vazduhoplovstva. Kiša mi nije pokvarila planove za autfit, ali zato jeste za sve ostalo.

Dan pre sam trčala kući iz Beograda kako bih ujutru registrovala auto. Registracija je uspešno obavljena i Selena će sa svojim prvim vlastitim autom prvi put sama da se vozi do Beograda.

Gužva me je uhvatila jedno pet kilometara pre zgrade Geneksa, tako da je put od Geneksa do Dušanovca prvom-drugom-trećom trajao dobrih sat vremena. Misleći u sebi kako je to bio kamen u mojoj cipeli, hrabro sam par sati kasnije vozila na žurku.

Kako sam bila pomalo umorna, sa sobom sam se dogovorila da ako ostatak ekipe bude hteo da ostane duže, spavaću u kolima i sačekati ih, jer da smo se odlučili na bus do tamo – ne bih to imala kao opciju. I bila sam baš srećna, jer sam milion puta morala negde da ostanem do kraja upravo da bih imala kako da se vratim kući.

Stigli smo tamo i gužva je bila evidentna. Kao i mnogi, parkirali smo se na zemljanom putu pored polja kukuruza. Sreća, kako to nije bila najpametnija odluka, ipak sam bila dovoljno pametna da se okrenem i parkiram nosem ka glavnom putu – da bih lakše izašla.

Dok ovo pišem sve mi deluje kao početak jako lošeg vica.

Otišli smo na žurku i bili tamo ukupno 45 minuta dok kiša nije počela da pljušti. Nakon 15 minuta odlučila sam da je vreme da idem po kola – niko drugi to naravno nije imao ni u malom mozgu. Uputila sam se do auta i imala sam šta da vidim. Umesto zemljanog puta – do kola vodila me je močvara. I kako je moj momak ostao da pregovara sta ostalim muškarcima šta da se radi, ja sam se uputila po blatu. Svakim korakom sam postajala sve više svesna situacije u kojoj se nalazimo, ali sam bila smirena. Dok ljudi u autu parkiranom iza mene nisu počeli da vrište.

Kiša je toliko nosila blato da je ivica kanala počela da se urušava, a tako i prednji točak njihovog autića. Kako je žbunje obraslo kanal, nisam mogla da vidim koliko sam mu blizu i mom čekanju došao je kraj. Morala sam da se pomerim, ne bi li me ista sudbina snašla. I uspela sam. Jedno tri metra.

Zaglavljenoj u blatu pravili su mi društvo neka dva radnika, koji su pokušavali da poguraju svoj auto. Kako im je smetao prednji deo mog, počeli su da me psuju.

„Eto, da nije žensko za volanom ne bismo imali ovaj problem. Hajde, vozi, vozi, pomeraj se. I vi i vaša žurka, eto vam vaša žurka (naravno, ublažavam i te kako sada njihov rečnik).” Počeli su i sa pomahnitalim lupanjem na moju haubu tražeći da se pomerim. Jedan se zatim uputio sa moje leve strane i lupajući u prozor tražio je da izađem da bi on seo unutra i pomerio nas. Što nije dolazilo u obzir. Ovo ne da nisu prinčevi na belim konjima, nego nisu ni konji.

Hajde da izuzmemo to da kao odrasli muškarci nisu situaciji (i meni) pristupili zrelo. Nego su povrh svega odlučili da napadnu jednu ženu i nasrću na njen auto.

Psovali su, drali se i lupali mi po kolima. Kako su videli da ne reagujem, pokušali su da odguraju moj auto u stranu, da bi oni mogli da prođu. Da im je uspelo, bila bih i ja u kukuruzima. Zaključala sam auto, odškrinula svoj prozor i u strahu viknula da imam bokser i da ću početi da ga udaram kako znam i umem, te da se skloni od mene. Što nije učinio, dok nije video da nailazi moj dečko.

Tada su u sporazumnom-klimanju-glave-jasnom-samo-muškarcima-jer-mi-žene-ništa-ne-znamo odlučili da me poguraju. I pomerili smo se jedno tri metra opet. Nije moglo dalje. Momak je otišao da traži pomoć, dok sam ja čekala u kolima, posmatrajući kako jedan pokušava da se isparkira. Taman kada sam pomislila da se izvukao, tri milisekunde kasnije blato mu je povuklo točkove i bio je skroz u kukuruzima. Tada sam već počela da paničim.

Kiša je pljuštala, ljudi su prolazili klizajući se i s vremena na vreme mi lupkali po autu pridržavajući se. Mrkli mrak razbijalo je nekoliko upaljenih farova i blicevi sa telefona. Nebo je bilo tamno crveno i s vremena na vreme bih videla plave i crvene snopove po polju kukuruza. Nije bilo svejedno. U kolima sam jedino čula bas sa žurke i bilo je tvrdo. Toliko tvrdo da prizove anksioznost i veže utrobu u čvor.

Otkucao je sat drugi i rečeno mi je da stiže služba da nas izvuče. Smirila sam se uz pomoć poziva sa ocem, majkom, mog dečka koji je dolazio na svakih 20 minuta da me obiđe, brojanja do 1500, listanja svojih slika iz perioda primanja hemioterapije i podsećanja šta sam sve prošla.

Pošto mi je baterija na telefonu bila poprilično prazna, računala sam opet: ako budem morala da provedem ovde celu noć, uključivaću akumulator na svakih sat vremena na 10 minuta i puniću telefon. Našla sam ćebence, pokrila se i pustila seriju. Jer ipak se mora živeti sa Stilom (auto mi je Fiat Stilo, kapirate foru).

Uskoro je stigla služba i nakon sedam izvučenih vozila ispred, došao je red i na mene. Sreća, kiša više nije padala i nekako smo 5 sati kasnije, krenuli kući.

Nije neki stav, koliko naravoučenije.

Ne parkirajte se na zemljanim putevima. Posebno ne noću i po kiši.

Kupite svu potrebnu opremu za auto, nikad ne znate šta će vas snaći.

Uvek imajte flašu vode, neke grickalice i rezervnu odeću i obuću u kolima.

Napunite telefon.

Ne paničite. A ukoliko paničite, isplačite se, izvrištite i glavu gore.

Pokušajte i da se našalite, kao što je meni mama poslala poruku: Ne može Sremica dalje od blata i kuruza. Hvala, mama.

Ne verujte nijednom muškarcu, osim svom.

I Kraljeviću Marku iz šlep službe.

Bonus video: Kako do pozitivnih misli

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram