Sreća i unutrašnji mir deluju kao neuhvatljive dragocenosti u savremenom svetu. To dobro zna Alan Lajtman, pisac, esejista, fizičar i profesor na čuvenom univerzitetu MIT. U Srbiji je prevedena njegova knjiga "Ajnštajnovi snovi", po kojoj je snimljena i predstava u JDP. Lajtman, koji mudro kombinuje nauku i humanistiku, ima veoma praktične savete za srećniji život.
U jednom od svojih tekstova objasnio je vrlo zabrinjavajuću pojavu, ali i dao rešenje za nju. Još od 1970. ljudi su uništili preko 30 odsto šuma i morskog ekosistema, po izveštajima fonda World Wide za prirodu.
Pročitajte još:
Uništavamo i sami sebe putem umreženog sveta i to je skoriji, delikatniji fenomen. Gubitak sporosti, vremena za razmišljanje i kontemplaciju, privatnost i samoću, tišinu, mogućnost da sedimo mirno na stolici 15 minuta bez spoljne stimulacije – sve to se desilo brzo i gotovo nevidljivo. Pre 100 i 50 godina telefon nije postojao. Pre 50 godina Internet nije postojao. Pre 25 godina Gugl nije postojao.
Pravimo globalnu mašineriju u kojoj je svako od nas besmislen, refleksivni zupčanik, koji neumorno pokreće brzina, buka i veštački urgentan umrežen svet.
Šta možemo da uradimo? Nekako moramo napraviti novu naviku uma i kao pojedinci i kao društvo. Treba nam stav koji ceni i štiti titšinu, privatnost, samoću, usporenost, ličnu refleksiju…onaj koji ceni unutrašnji svet čoveka, koji omogućava svakome od nas da lutamo bez satnice i rasporeda po sopstvenom umu.
Poslednjih nekoliko godina brojne organizacije su uvele periode tišine i meditacije u osnovne i srednje škole.
Da bismo razvili nove navike u našim glavama, različite grupe treba da koriste različite metode. Imam neke preporuke koje bi trebalo sagledati kao polazne tačke a ne kao sveobuhvatna rešenja:
Pročitajte još:
Za školarce uvesti 10-minutni period tišine u toku školskog dana. Učenici mogu u tišini da zapisuju svoje misle u sveske. Različite škole imaju različite kulture i svaka škola će znati kako na najbolji način da ubaci ove pauze za tišinu.
Za studente treba organizovati introspektivne intenzivne kurseve koje će napraviti svaka katedra za sebe. Svaki student bi morao da svakog semestra ide na jedan takav kurs. Ovi kursevi ne bi podrazumevali čitanje i zadatke, već bi podsticali studente da u slobodno vreme razmisle o tome šta uče i povezuju to sa svojim životima i ciljevima.
Na poslu treba napraviti „tihu sobu“ gde zaposleni mogu da dolaze i ohrabruju se da pola sata svakog dana meditiraju, razmišljaju ili samo sede u tišini i miru. Pametni telefoni i kompjuteri nisu dozvoljeni u tihim sobama. Ova pauza ne bi bila deo regularne pauze za ručak.
Porodice jedan sat dnevno, uveče treba da provedu bez telefona, pametnih telefona, kompjutera i svih drugih gedžeta. To može biti u toku večere kada se razgovara u miru.
Pojedinac bi trebalo da razmisli kako provodi svaki dan i pokuša da odvoji pola sata samo za sebe, bez ikakvih gedžeta, za šetnju, čitanje ili mirovanje u tišini. Društvo treba da napravi zone bez ekrana i bez ikakvog signala gde ljudi mogu da dođu i opuste se.
