Jedna korisnica Tvitera iz Srbije podelila je svoje vrlo uznemiravajuće iskustvo nakon hemoterapije, kada su je žene u busu zagledale, odmeravale i komentarisale uz reči: "Vidi je, pijana sigurno, drogirana". Za naš portal govori o svom iskustvu i borbi.
Svoju Tviter objavu nazvala je „Priča o osudi i neznanju” i ona može poslužiti svakome kao podsetnik da nikad ne znamo kroz šta osoba koja stoji pred nama prolazi, niti šta joj se u životu dešava.
Priča o osudi i neznanju:
— Птица без крила (@azra2209) February 16, 2022
Vraćala sam se sa hemo terapije, jake crvene gde vam se duša odvaja od tela, sklupčana na sedištu autobusa, iznemogla, uljuljkana u svoju bolest i beznađe. Preko puta mene su sedele dve žene srednjih godina konstantno komentarišući moj izgled. 🔽
*
Ne znate zašto se neko tetura, zašto je pao, zašto sedi na ulici i prosi, zašto plače na nekom ćošku.
— Птица без крила (@azra2209) February 16, 2022
Makar budite ljudi i odćutitr, ne trujte svoju dušu ovakvim mislima.
A njena priča je počela ovako.
Naša sagovornica je sa svojih 38 godina te 2018. godine osetila promene na dojci, a kako njena doktorka nije želela da joj da uput za mamografiju, pravdajući stanje njenim godinama, morala je da dolazi u Beograd i u privatnoj klinici obavlja dalje preglede.
„Doktor mi savetuje operaciju ali pošto sam bila iz unutrašnjosti počinje prva borba za uput kojim bih došla do Beograda. Sredina kao mala i neinformisana počela je na mene da deluje jako loše. U Beogradu sam novembra 2018. imala prvu operaciju, a nakon toga – rezultati da je u pitanju kancer.”
Morala je da se prebaci u Beograd da bi nastavila lečenje i zaposlila se u jednoj firmi kako bi mogla da plaća stan i i sve što ide uz lečenje i terapije. S obzirom na to da je brzo otišla na bolovanje, ističe da je stalno imala probleme sa tamošnjim knjigovođom zbog doznaka, a 2019. godine usledila je još jedna operacija i nastavak hemoterapija.
„Pričali su o grudnjacima i protezama o trošku Rfzo-a ali niko nije mogao da mi da tačnu informaciju. Sama sam išla da se raspitam i sve što mi je trebalo morala sam sama da nabavim. Počinje pandemija kovida, nemate prevoz, imala sam redovne terapije, a novac za taksi nisam imala. Na pacijentima je bilo da se snađu kako će doći do bolnice. Sreća, sestra živi blizu mene tako da me je ona vozila i čekala posle hemoterapija. Ljudi su konstantno zazirali od mene kao da je kancer prelazna bolest. U tim trenucima shvatila sam da se ljudi najviše plaše da im se ne obratite za neku pomoć. Ostale smo lagano bez prijatelja i rodbine”, istakla je naša sagovornica.
Istakla je da čovek u tim trenucima može samo na sebe da se osloni, a da je njoj podrška majke i sestre bila kao lek kojim se lečila.
„Pošto sam na bolovanju bila više od šest meseci, moji papiri su dostavljeni komisiji za bolovanje i kako nije bilo komisija gde sam mogla da prisustvujem zbog pandemije, penzionisana sam bez svoje saglasnosti. Rešenje koje sam dobila na kućnu adresu je bio još jedan udarac. Sa 15.000 dinara koliko sam imala prava na invalidsku penziju, život je bio nemoguć. Oduzima se potpuno radna sposobnost tako da ne može nešto dodatno da se zaradi i to je još jedna strašna realnost sa kojom treba živeti. Nemamo nikakava prava na pomoć i na nama je da se kako znamo i umemo snađemo. Da nije moje porodice, ne znam kako bih živela. Posledice terapija su neminovne, novi zdravstveni problemi, emotivni i psihički padovi su naša svakodnevica. Živi se svaki dan, ne baš kvalitetno, ali nastojim da ne klonem duhom pošto je to jedino što sam uspela da sačuvam.”
Nakon svega što je prošla povratila je svoj mir, pronašla neke nove hobije i naučila ponovo da živi, a njena priča i iskustvo mogu poslužiti svima kao pouka da o tuđim životima ne sudimo, a kamoli komentarišemo, te da se potrudimo da ako ne možemo, ne umemo i ne znamo da pomognemo – onda ni ne odmažemo.
***
Bonus video: U frižideru devojke koja jede samo sirovu hranu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
