Kada ti 'uruče' tu dijagnozu, odnosno pljasnu ti je u facu jer je to njima već rutinska stvar, ceo svet se okrene. Mnogi padnu u nesvest, nekima pozli, dok sam ja, eto, izašla iz te bolnice sa osmehom kako bih bila hrabra za moje roditelje, ali i za sebe. Prihvatili smo da je borba pred nama i da ćemo u prvom periodu sve to zadržati samo za nas, ali u jednom trenutku smo odlučili da ne krijemo šta nam se dešava.
Naše prihvatanje teklo je glatko, otvarali smo se samo ljudima kojima stopostotno verujemo i uglavnom nailazili na konstruktivne savete. Dok nisam ušla na internet.
Vidite, divim se onima koji nisu ulazili u te grupe na Fejsbuku i izbegli sva moguća baljezganja, ali ja sam ušla tamo tražeći odgovore na pitanja poput: šta mogu da koristim kako bi moj oporavak tekao brže, šta mogu da pijem da bi moje telo brže povratilo snagu i šta generalno mogu da očekujem u ovom periodu oporavka, pošto, iskreno, lekari tome i ne posvećuju toliko vremena.
Naravno, glupo je i da napominjem da su se misli poput ‘jesam li ja kriva za ovo?’ i ‘šta sam to radila pogrešno da me ova bolest zadesi’ vrzmale po glavi svako jutro kako otvorim oči.
Elem, čim uđete u takvu neku grupu, ne daj Bože postavite neko pitanje, vi postajete otvoreni, bar u očima drugih korisnika, za primanje privatnih poruka u vidu saveta, pitanja i sugestija. Javila mi se jedna žena i uz neku prelepu molitvu za zdravlje napisala je i sledeće: „Mila, same smo za ovo krive. Grešne smo i zaslužile smo da nas ovaj rak pročisti i da tako budemo bliže Bogu.”
Kao prvo, da, jesam to doživela kao pročišćenje jer ne samo da sam od tada mnogo više vodila računa o svom zdravlju (iako sam i do tada bila poznata u svom društvu po tome) i jesam preispitivala svoje životne izbore, stresove i koliko zaista treba da pridajem značaja sranjima svakodnevice.
Ali kao drugo, meni kao osobi koja u tom trenutku ima rak i vrlo sam senzibilna na sve što se dešava oko mene i u meni, i kao osoba koja preispituje čitavo svoje bitisanje i postojanje na ovoj planeti, i već se pitam da li sam ja kriva – sigurno, ni u kom slučaju, ni sa kakvom ‘blaženskom’ namerom ne smeš, prosto nije ljudski, da napišeš: same smo k r i v e.
Danima mi se ta rečenica vrzmala po glavi i jedan dan sećam se kako je moj otac, prepoznavši unutrašnju borbu koja se odvija u meni, a i poznavajući ogromno, urođeno breme griže savesti u meni, pitao o čemu se radi. Kako nisam želela da pričam o tome, rekla sam: „Tajo, proći će, kao i sve do sada”. A kako sam u kući poznati ćutolog, ova dupla Riba u horoskopu izgovorila je za mene katarzične reči: „Seko, nisi ti kriva. Čak i da si ležala svako veče i molila se da umreš, opet ovo što ti se dešava nije fer i nisi kriva.”
I ne, nisam ja kriva što sam dobila rak!
Ali, što bi moj, tada blizak, prijatelj rekao: „Sigurno te je stigla neka karma. Nekome si ti nešto uradila nažao ili su tvoji roditelji, ali karma radi svoj posao i zato si dobila rak”. Opet, kao osoba koja u tim trenucima preispituje svoje postojanje, razmišljala sam jebote, možda zaista postoji nešto više u svemu ovome.
Jedino više što postoji u svemu tome je da se ja okrenem sebi, a ne da razmišljam čime sam ja to mogla da izazovem.
Ipak, razmišljala sam o svakoj čašici alkohola koju sam popila, svakoj cigareti koju sam zapalila, svakoj žurki na kojoj sam bila, svakoj neprospavanoj noći… o svemu tome sam razmišljala i jedva sam se otrgla tog užasnog osećaja da sam ja kriva za to i da ja to zaslužujem.
Završila sam sa operacijom, oporavila se i nastupio je period moje hemoterapije. Tada sam se već povezala sa Udruženjem građana za borbu protiv raka jajnika i grlića materice „Progovori” i bila sam spremna da svoju priču podelim javno. A, zašto?
Zato što, kada mi je opala kosa, uhvatila sam sebe da se krijem po dvorištu da me neko sa ulice ili kapije slučajno ne bi video. Čim sam osvestila svoje pogrbljeno bauljanje poput Smigla iz Gospodara prstenova, odlučila sam da objavim sliku na Instagramu i da na svom profilu delim svoje misli o čitavom procesu.
Naišla sam na brojne pozitivne reakcije, ali su mi u inboks stizale i poruke koje bih čim otvorim i obrisala – ali očigledno da nisam obrisala iz glave.
„Lepa si devojka i svaka čast, ali umesto da nosiš te marame kao neka ‘muslimančura’, bolje kupi periku kao sav normalan svet. Evo i ja sam ćelava, pa nosim periku i trudim se da niko ni ne primeti sa čime se borim” – da, žena je bila u pitanju i da, u tom trenutku sam pomislila da li ja radim nešto pogrešno.
Pritom, zašto bih se trudila i glumila da sam super kada očigledno nemam ni kosu, ni obrve, ni trepavice i cela koža mi je upaljena i u čirevima od hemije koju su mi ubrizgavali na svakih 21 dan?
Isto tako mi je stiglo i sledeće: „Treba o tim stvarima da se priča i piše, ali kada gledam tvoje slike, nije mi jasno zašto to radiš. Moraš biti svesna da to jako morbidno izgleda” – da, toj osobi (osopi) je morbidno izgledalo što sam ja živa i ćelava i što kao takva kačim slike na Instagram. Treba li dalje da komentarišem?
Još jedna osoba, a pomenula sam je već u ovom tekstu sa zahvalnošću što više u mom životu ne postoji, mi je napisala: „Jadna mala Selena ima neku bolest, i niko od nas nema probleme i svi treba da se okrenemo samo tebi”. Završili smo naravno svaku komunikaciju, a osoba koja je u tom trenutku trebalo da se okrene meni sam bila samo i jedino ja.
Takođe, komentar jedne vesele gospođe ispod moje slike, na mom ličnom profilu me je u tom periodu već nasmejao do suza: „Tako mlada, a tako propala. Kaže naš narod da se od zlobe ljudi i razbole. Ne kažem da si ti zato dobila rak, ali ko zna…”
Ko zna?
Pa gospođo, ja verujem da vi znate sigurno, jer ja evo nisam znala.
Komentare da svojim slikama privlačim pažnju i tražim sažaljenje ne mogu ni da nabrojim, niti ima poente. Sve vam je jasno. Ono što treba da bude najjasnije je sledeće: ako hoću da budem gola, bosa, čupava, ćelava – biću, a ono što ne želim sebi nikad u životu – je da budem poput ovih ljudi.
Opet ponavljam onu već čuvenu – ako nemaš ništa pametno da kažeš, ti uzmi gutljaj vode, pa mućaj!
***
Bonus video: Siva pustinjska oaza za lečenje raznih bolesti
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
