"Mama, sutra mi treba…" i druge rečenice zbog kojih roditelji strepe od septembra

Kod nas početak škole uvek krene nevino. Sednem, otvorim beleške u telefonu i napišem naslov: “Za školu”. Ispod njega nekoliko sasvim bezazlenih stavki. Sveske. Pernica. Tempere. Blok broj pet.

Pola sata kasnije gledam spisak koji po obimu već podseća na inventar manje firme.

Treba oprema za fizičko. Treba nešto za likovno što se, koliko razumem, prodaje samo u dve radnje u gradu i nestane tačno onog dana kada meni treba. Trebaju patike za fizičko. Treba ranac. Flašica za vodu. Nova garderoba jer je dete preko leta, bez ikakve konsultacije sa kućnim budžetom, poraslo sedam centimetara.

A onda dolazimo do obuće.

Tu prestajemo da budemo porodica i postajemo pregovarački tim.

Ja imam jednu ideju. Dete ima drugu. Moj novčanik ima treću.

Dete želi “najlepše”. Ja pokušavam da objasnim da bi bilo dobro da te najlepše prežive i školsko dvorište, fizičko, trčanje do autobusa, jednu ekskurziju, dve bare i bar tri situacije u kojima će moje sunce reći: “Nisam zgazio u blato, samo je bilo mokro.”

Novčanik za to vreme ćuti, ali osećam njegovu energiju.

Roditeljski paradoks: da bude dobro, da traje i da nam ostane za hranu

Mislim da roditeljstvo niko dovoljno precizno ne objasni pre nego što dobiješ dete.

Kažu ti da će biti neprospavanih noći. Kažu ti da ćeš brinuti. Kažu ti da vreme brzo prolazi.

Niko ti ne kaže da ćeš jednog dana ozbiljno stajati usred prodavnice i razmišljati da li jedan par obuće može istovremeno da bude dovoljno udoban za šest časova, dovoljno izdržljiv za veliki odmor, dovoljno lep da ga tvoje dete dobrovoljno obuje i dovoljno pristupačan da ostatak meseca za ručak ne pravimo 17 kreativnih varijacija krompira.

A deca u nižim razredima imaju još jedan poseban talenat - njima obuća nikada nije samo obuća. To je važna životna odluka.

“Hoću ove.”

“Ali probaj i one druge.”

“Neću.”

“Zašto?”

“Samo ove volim.”

I tu se svaki racionalni argument završava.

Možeš da pričaš o udobnosti, materijalima, đonu i tome da će ih nositi svakog dana. Dete ih je pogledalo tri sekunde i već zna da su to te.

Zato sam tokom godina usvojila roditeljsku diplomatiju - ja određujem okvir, dete bira unutar njega. Tako svi imaju osećaj da su pobedili.

Ili bar niko ne plače na kasi.

Jedan par za školu? Preslatko

Pre nego što sam imala školarca, zamišljala sam da kupiš obuću za školu i time je tema završena. Danas se toj verziji sebe smejem.

Jer školski dan nije samo učionica.

To je jutarnje trčanje jer smo ponovo krenuli pet minuta kasnije nego što smo planirali. To je veliki odmor u dvorištu. To je fizičko. To je produženi boravak. To je odlazak kod druga posle škole. To je izlet za koji dobiješ obaveštenje da deca treba da imaju “adekvatnu obuću za boravak u prirodi”, kao da kod kuće držimo poseban ormar pod nazivom “oprema za neočekivanu šumu”.

Upravo zbog tih različitih situacija meni je početkom školske godine mnogo lakše kada mogu na jednom mestu da pogledam više opcija. Tu mi se Deichmann poslednjih godina prirodno uklopio u septembarsku logistiku: ne zato što želim da “idem u kupovinu obuće”, nego zato što želim da jednu stavku sa beskonačne liste završim što bezbolnije.

Na jednom mestu mogu da pogledam modele za školu, sportsku salu, boravak u prirodi, pa da dete bira ono što mu se dopada, a ja ono što ima smisla. Tako izbegnemo dramu, a svi su zadovoljni.

Najskuplja dečja rečenica: "Svi imaju takve"

Negde oko škole počinje i ono čuveno poređenje.

Neko u razredu ima baš te jedne određene patike. Neko je nešto video na starijem bratu. Moje dete jedino nema model za koji se, nakon kratke istrage, ispostavi da ga imaju samo njih dvoje u razredu. I sve to razumem.

Sećam se koliko je meni bilo važno šta nosim u školu. Samo što tada nisam imala grupni čet odeljenja, TikTok i mogućnost da u roku od sedam minuta saznam šta nose deca na drugom kraju planete.

Danas trendovi do njih stignu brže nego obaveštenje da sutra treba poneti kolaž papir.

Zato mi znači kada postoji veliki izbor i kada među modelima mogu da se nađu i poznati sportski brendovi i Deichmannove robne marke. Dete može da pronađe nešto što mu se stvarno sviđa, a ja ne moram automatski da prihvatim cenu zbog koje bih ostatak septembra proveravala stanje na računu pre kupovine jogurta.

Jer, budimo realni, nisu problem preskupe patike. Problem je što u septembru svi troškovi dolaze zajedno, kao neka opasna, uigrana ekipa.

Školski pribor.

Produženi boravak.

Trening.

Članarina.

Ekskurzija koja tek stiže.

Rođendan drugarice iz odeljenja.

I naravno ona razdragana poruka u Viber grupi: “Dragi roditelji, potrebno je još samo…”

Nikada nije “još samo”.

Najskuplje nije uvek najbolje, a najjeftinije ume da bude najskuplje

Ovo je lekcija koju sam naučila tek kao roditelj. Sa detetom automatski računaš cenu po nošenju.

Ako nešto košta manje, ali posle tri nedelje izgleda kao da je preživelo reli kroz Saharu, nisam baš mnogo uštedela. Ako je nešto fantastično, ali košta toliko da se plašim da dete u tome izađe na odmor - opet smo promašili poentu.

Zato danas tražim sredinu - da kvalitet bude dobar, da cena bude razumna i da znam da postoji izbor za različite budžete.

U tom smislu mi je Deichmann praktičan baš zato što odnos cene i kvaliteta ne zahteva porodično većanje pred kasom. Možeš da pronađeš pristupačnije modele, možeš da pogledaš poznate sportske brendove, možeš da biraš u okviru budžeta koji si sebi zacrtao.

A onda dođe prvi školski dan

Sve smo pripremili.

Ranac je spakovan. Pernica ima više pribora nego prosečna kancelarija. Patike su izabrane. Patike za fizičko su u kesi. Odeća za sutra ujutru čeka na stolici. Alarm je namešten.

U 7.05 deluje kao da je sve pod kontrolom.

U 7.12 moje dete ne može da pronađe jednu čarapu.

U 7.16 ispostavlja se da je flašica za vodu ostala kod bake.

U 7.19 dete odlučuje da ipak ne želi majicu koju je samo odabralo prethodne večeri.

U 7.24 izlazimo iz stana.

U 7.25 vraćamo se po pernicu.

I onda, nekim čudom, stignemo.

Gledam ga kako odlazi prema školi sa rancem koji mu je gotovo do kolena, u obući koju je sam izabrao, ponosan kao da upravo kreće na važan poslovni sastanak. I tada na nekoliko sekundi zaboravim spiskove, račune, kupovinu i pitanje kako je moguće da mom detetu noga tako brzo raste.

Onda mi mahne, okrene se i otrči prema drugarima.

I shvatim da smo prošli jedini važan test - ne razmišlja da li ga nešto žulja, da li sme da potrči ili da li će uništiti one preskupe patike, nego jednostavno može da bude dete. Da trči. Da igra fudbal. Da se penje gde verovatno ne bi trebalo. Da uđe u učionicu sa travom na kolenima. Da se vrati kući i kaže da nije bilo ništa posebno, a onda narednih 45 minuta prepričava šta se desilo.

Septembar će svakako pojesti deo kućnog budžeta. To je izgleda deo roditeljskog ugovora koji smo svi potpisali bez čitanja sitnih slova. Ali ako već ne mogu da sprečim spiskove, izgubljene patike za fizičko, nagle skokove u visinu i rečenice “mama, sutra mi treba…” izgovorene u 21.37, mogu makar da biram svoje bitke.

A kupovina obuće više nije bitka.

Za mene je uspešan polazak ili povratak u školu onaj posle kojeg moje dete ima sve što mu treba, zadovoljno je onim što nosi, a ja se ne budim noću razmišljajući koliko dana ima do sledeće plate.

I još nešto veoma važno - i dalje možemo da kupimo nešto osim krompira.