Uvek mi je grozno bilo ono "roze za devojčice, plavo za dečake", međutim to ne prestaje ni kada odrastemo.
Kao tinejdžerka sam dosta eksperimentisala s odećom. Volela sam da nosim kravatu uz kratku haljinu na cvetiće, to mi je delovalo kao super kontrast. Prevelike muške pantalone su mi uvek nekako „lepše padale“ od tesnih farmerki kakve su se tad nosile, stezala sam ih nekim širokim kaišem, dok sam sako koji je išao uz njih nosila samo dok sam pred ogledalom izigravala Madonu, jer naramenice nisam baš gotivila. Zato sam ih samo odsekla s nekog starog dedinog kaputa i slatko ga iznosila u svojoj pank fazi. I nijednom mi nije palo na pamet da postoji „muško i žensko kopčanje“.
Kad sam prvi put čula za to, mislila sam da je šala, jer, kakve veze ima na kojoj je strani dugme. Ali, kod muških košulja, na primer, dugmići stoje na desnoj strani, kod žena na levoj. Sad čitam kako ni istoričari nemaju jedinstveno objašnjenje – jedni kažu da je to zato što su muškarci nekad pod košuljom krili oružje, pa da bi lakše mogli da posegnu za pištoljem, budući da su većinom dešnjaci; drugi smatraju da je to još iz vremena kad su nosili mačeve, koji su stajali s leve strane, pa da im ne bi zapinjali za odeću; treći podsećaju da se bogate žene nekad nisu same oblačile, pa je kopčanje s leve strane olakšavalo posao služavkama; četvrti misle da je to zato što su žene u levoj ruci nosile bebe, pa da bi desnom mogle da otkopčaju košulju da bi dojile… Ima li išta od toga smisla u 21. veku?
Što se mene tiče nema, ako mi se košulja svidi i sviđa mi se kako mi stoji, nosiću je bez obzira na poziciju dugmadi. Da se razumemo, volim ja i cvetiće, karnere i šljokice ponekad, ali nekad jednostavno želim dugu, šljampavu, belu košulju koja nije strukirana i nema puf rukave, a takve se ovih dana mogu naći samo na muškim odeljenjima.
No, veći mi je problem s komadima koji se ne mogu naći.
Konkretno, nedavno sam htela da kupim crne patike jednog popularnog brenda, ortak ih ima, ma pola grada ih ima. Ipak, ispostavilo se da je kupovina jednog tako uobičajenog modela u tako uobičajenoj boji mnogo komplikovanija akcija. Prevrnula sam sve moguće radnje i sajtove koji rade s tim brendom, nema ženskih crnih. Od ženskih modela imaju bele, ali i u raznoraznim drugim bojama i dezenima, od onih kičastih sa zlatnim detaljima do onih kul koje izgledaju kao da su ih grafiteri oslikali… Ali nemaju čisto crne. Akcija je završena kad sam ih kupila na dečijem odeljenju (u delu za dečake, naravno), srećna što nosim dovoljno mali broj, pa mi se slučajno otvorila i ta opcija.
„Odeća nema pol“, režala sam u sebi, a smeškala se prodavačici iz second handa koja me je gledala saosećajno (čitaj: kao da nešto nije u redu sa mnom) pokušavajući da mi objasni da su to „muške farmerke, ali tamo mi je ženski deo i sigurno ću naći neke koje mi odgovaraju“. Nisam. U ženskom delu su sve pretesne ili imaju cirkone ili su fabrički pocepane ili su zvonaste ili imaju izbledele delove… A ja sam htela najobičnije, cele farmerke u kojima mi je udobno. Pa, zar farmerke nisu postale planetarno popularne kao jedinstvena „uniforma“ mladih koja briše sve razlike među ljudima?
Uzela sam one „muške“. „Na meni će biti ženske“, dobacila sam prodavačici, nisam sigurna šta mi je odgovorila i da li je uopšte bilo planirano da to čujem.
A nije mi ni bitno. I dalje stojim pri tome da odeća nema pol, stvar je u onome ko je nosi i kako. Dobro, možda ako je donji veš u pitanju.
***
Bonus video: Šminkanje po vrućini
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
