Reč heroina neke ljude asocira na ženu koja menja tok istorije. U mom svetu to su sve hrabre mame koje same podižu decu u društvu u kom su nevidljive.
U zemlji gde je natalitet samo popularna reč, žive te neke žene koje se bude u pet ujutru. Piju prvu kafu u mraku i to je jedina tišina koju će tog dana čuti. Tih sat vremena, dok deca ne počnu da krmeljaju po kući, one mogu da oslušnu svoju glavu i iako se čini da se opuštaju, one zapravo prave plan.
Njihov mozak je izdeljen na fiočice, a u najvećoj je spakovana briga o računima, hrani, patikama s rupom koje treba zameniti novim, činjenicom da već ohoho kasne s plaćanjem sporta za sina, rođendanskim poklonima, plaćanjem lekova, zubara, naočara, igračaka, rekreativnih, frizera, pokvario se i frižider, curi slavina, život je kabare.
Ostale fiočice samohranih mama moraju da budu lepo složene i tačno se zna kad se koja otvara, inače se sve raspadne, a to ne može, ne sme.
Ako imaju dvoje dece, a rade, tu je logistika oko odvođenja i dovođenja klinaca iz škole, vrtića, a mlađi Marko plače i tužan je ako ostane poslednji u obdaništu. Kad svi drugari već odu kućama i on bi kući, a mama radi do 17h i može da stigne po njega u pola šest. Zato mama mora na vreme da zamoli komšinicu Ljilju da uzme i njega i dovede ga svojoj kući kad i svoju ćerkicu, da ga pričuva. Kad Ljilja ne može, ona planira da zamoli da je puste ranije s posla, ali šef viče – jer njeno dete je njen problem. Zato mama uvek mora da ima plan B, ona je vojskovođa koji ne sme da izgubi nijednu bitku.
Sve su mame ratnice, ali samohrane mnoge okršaje vode same, zato su heroine. One same školuju svoje piliće, same ih dovlače s prelomima kod lekara, teraju strahove, pikaju fudbal i pričaju priče, samo one su odgovorne za sve dobro i loše.
I znate šta? Najteža bitka koju vode je ona u kojoj ne smeju da izgube sebe. U njoj u ove žene pucaju sistem, društvo, siromaštvo, pa čak i oni koji im poručuju da moraju da se posvete sebi i nađu pet minuta za masažu, čitanje knjige, kafu sa prijateljicom. Kad se bitka za srećnu sebe pretvori u „moram“, nema tog zavoja koji će ih pokrpiti.
Ono što bih volela da sve te divne žene shvate I počnu da primenjuju zauvek je da ne moraju baš sve. Prašina neće pobeći, niko se neće razboleti od jednog neskuvanog ručka, deca neće biti lošija ni nesrećna ako se sa njima danas ne popnete na ono drvo, pare kako dođu tako i prođu. Mazite klince i sebe, usporite i kad kasnite, niko vam neće dati medalju za hrabrost. A zaslužile ste je više od svih.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
