Živela je nekoliko života.
Ministarka rudarstva i energetike, Dubravka Đedović (44), u februaru 2022. gostovala je u podkastu „Tačka povratka„, koji se fokusira na iskustva povratnika u Srbiju.
Dubravka Đedović se u ovom intervju osvrnula na svoju neobičnu i bogatu karijeru u nekoliko zemalja, na dva kontinenta. Ministarka sama kaže da je živela nekoliko života, bavila se različitim poslovima, a sve vreme je prikupljala bogato iskustvo, koje je danas odlučila da vrati svojoj zemlji.
U ranim danima karijere je radila kao producentkinja za CNN u Avganistanu, Rusiji, Pakistanu, Kirgistanu. Onda je počela da se bavi finansijama, bila je dugo godina u Evropskoj investicionoj banci i radila u Luksemburgu. Nakon 16 godina života vratila se u Srbiju, gde je bila članica Izvršnog odbora Komercijalne banke pre nego što je postala ministarka rudarstva i energetike.
Ali pre svega, Dubravka za sebe kaže da je – Beograđanka.
„Beograd je moj grad, tu sam odrasla i tu se najbolje osećam“, rekla je na početku intervjua.
Kako je tekao njen karijerni put?
Producentkinja za CNN
Već kada je imala 12 godina, Dubravka Đedović je sebi zacrtala da živi u Americi.
„Meni je malo koža bila tesna i tesan grad, pa sam nekako htela da vidim i iskusim nešto drugo, nešto veće. Onda sam sa 15 godina napravila plan da treba da odem na razmenu, došla sam do informacija, svojim roditeljima sam stavila na sto – ali nisu bili oduševljeni idejom. Rekli su da sam mlada, da sam žensko, kako ću tako daleko… Sačekala sam da sama sebi stvorim uslove, jer sam rano počela da radim – na drugoj godini fakulteta“, kaže Đedović.
Studirala je Ekonomski fakultet, a počela je da radi za američku televiziju CNN sasvim slučajno, na kraju 1998. godine, što je bilo, kako kaže, „osetljivo vreme“.
„Upoznala sam ekipu naših ljudi koji su sarađivali s njima, a pričala sam već tada puno jezika stranih. Uvek su me u srednjoj školi zezali da imam neki novi jezik da učim. Pričala sam jako dobro engleski i italijanski sa 18 godina. Prvo sam počela da radim kako bih pomogla oko nekih prevoda“, priča ona.
Angažman od sedam dana se pretvorio u ugovor na četiri godine, a Dubravka kaže da je radila jako puno, čak i vikendom, zbog čega je propustila mnogo toga. Tokom bombardovanja, živela je u Beogradu, a izveštavala je o srpskim žrtvama. Kasnije, počela je dosta da putuje i da producira izveštavanje iz drugih zemalja.
„Nosi te taj adrenalin koji je jako prisutan u takvim poslovima i želja da budeš tamo gde se nešto dešava. Pancir sam nosila više puta, pa sam te neke stvari prošla. A imala sam odgovornost da doprinesem da se nešto prenese“, priča Đedović.
Opisala je i svoja najstrašnija iskustva izveštavanja iz zona konflikta.
„Bila sam u Surdulici kada je mnogo dece stradalo. Tada sam naučila da ne treba da dišem kroz nos kad ima puno ljudi koji su mrtvi oko mene. A drugi je kad smo bili u Mazari Šarifu, prvom gradu koji je oslobođen od talibanske vlasti, na severu Avganistana, gde je bilo 700 mrtvih, a mi smo se zatekli tu. To su neki momenti koji ne mogu da se izbrišu i jedna životna škola. Vidiš da je smrt sastavni deo života i da ne treba da se plašiš, a da su neke male stvari neprocenjive – da ima tekuće vode, grejanja, da možeš da se istuširaš, da se slobodno krećeš na ulici. Shvatiš vrednost života u pravom smislu te reči“, priča Dubravka.
Evropska investiciona banka i povratak u Srbiju
Mediji joj nisu bili životni san – iako se dobro snašla, znala je da nije realno da se time bavi ceo život. Otišla je u Milano na dalje studije, gde je podigla studentski kredit – a bila je jako ponosna kad ga je prevremeno isplatila. Zatim je počela praksu u Evropskoj investicionoj banci 2004. godine. Ponovo je počela od nule – a u toj instituciji je ostala 16 godina.
Bilo je puno ljudi sa različitih strana, puno jezika – i imali su projekte za Balkan. Đedović je prvo radila na projektu rekonstrukcije škola u Srbiji dok je još bila na praksi – a nakon toga su joj ponudili posao. Međutim, čak pet godina je trajalo rešavanje administrativnih problema zbog toga što nije bila građanka Evropske unije.
„Osetila sam diskriminaciju na svojoj koži, jednom je čak reagovalo obezbeđenje, kad me je pozvao šef da hitno završim nešto u Bosni što je trebalo da se pregovara. A meni je ugovor istekao dan ranije. Nisam tad plakala, ali u kolima jesam“, priznala je.
Tek 2010. je dobila ugovor za stalno, dok su kolege iz Bugarske i Ruminije brže napredovali. U međuvremenu je postala građanka Francuske. Od 2016. je predstavljala Evropsku investicionu banku u Srbiji. Radila je projekte u Sloveniji, u Zadru, Zagrebu, Makedoniji, Albaniji, Bosni i Hercegovini. Ipak, najdraži su joj projekti u rodnoj zemlji – kao što je koridor 10, na kojem je lično pregovarala 2009. godine, kao i novi Klinički centar u Beogradu i Nišu.
A onda je ponovo odlučila da promeni karijeru i vrati se u Srbiju.
„Promena je jako dobra konstanta koje treba da se držimo. Nisam želela da karijeru provedem u instituciji koja mi je puno dala, jer sam mislila da je život kratak. Kao što je rekla Milena Barili – napisala je majci da u dnu njene duše gori malo kandilo koje se zove srpstvo. Ne želim da zvučim nacionalistički, već patriotski. Uvek sam znala gde ja pripadam – to sam želela da prenesem na svoju decu, da imaju neko uporište“, kaže Đedović.
Iskustvo koje je sticala godinama odlučila je da primeni u svojoj zemlji – Srbija je iškolovala, pa je želela da zemlji vrati. Najzad, Dubravka je ispričala i koju knjigu je najviše puta poklonila ljudima – u pitanju je „Blago cara Radovana“ Jovana Dučića.
„U toj knjizi je puno životnih lekcija dao, pisao je puno o ženama, pa je između ostalog rekao da su ljudi hrabri pred drugim ljudima, a žene su hrabre pred celim svetom“, citirala je.
Takođe, otkrila je i šta bi promenila u društvu da ima čarobni štapić.
„Da ljudi budu malo manje ljuti, a više ljubazni. Generalno mislim da ljudi jesu suštinski ovde jako ljubazni – to sam primetila kad sam dolazila s decom na leto. Ali ipak treba da budemo malo manje agresivni jedni prema drugima, da puštamo pešake na prelazu, da se više poštujemo, da budemo tolerantniji, da na šalterima imamo osmeh. To nije lako kad se ljudi suočavaju sa svakodnevnim izazovima, razumem da ljutnja ispliva na taj način, ali treba da budemo nežniji jedni prema drugima, pa će nam život biti ugodniji. I da ne očekujemo ništa od drugog, već da prvo sami damo sve što možemo“, zaključila je Dubravka Đedović.
***
BONUS VIDEO: Intervju Tamara Rudic / Somborske snajderke
Pratite nas i na društvenim mrežama:
