Poklanjam klavir

Dino Dvornik je ušao u prostoriju. Diskoteka na Pašmanu krajem osamdesetih, prostorija sa rasklimatanim škurama na jednom prozoru koji služi kao ventilacija. Klupe uz zidove, preplanuli ljudi s pićem rukama, čekaju početak. On ulazi, u mojoj 14-godišnjoj glavi malo mi je poznat, svi su uzbuđeni. Ja nisam, malo mi je neprijatno jer sam mala, pa ne znam ko su istinske zvezde, zapalila sam prvu pljugu da bih izgledala starije, a onaj lokalac Bora sa Pašmana, u kog sam to veče bila zaljubljena, mi je dok je vadio upaljač rekao - Srićo, pa ti si dite.

Šta zna Bora? Sad će Dino, znam mu 3 pesme, pa ću ono moje da đuskam.

Spuštam pogled da se ne vidi kako se gušim od dima i baš tada - zvezda ulazi. Vidim s vrata te cipele. Prolaze prostorijom. Crno bele, liče mi na klovnovske ali su nekako zabavno nadrkane, džombaste, buntovne, drugačije i svoje. Sviđa mi se Dino, a nisam mu videla ni lice. Dižem pogled, on se smeje, najopušteniji čovek na svetu. Zbog tih cipela zavolela sam Dina Dvornika, i pitam se već danima gde su one danas. Čuva li ih neko kao relikviju jednog vremena, kao simbol različitosti, lakoće postojanja, mora, vrućine, leta i nagoveštaja svih uzbuđenja koja život donosi. Ili su ih, kad je Dvornik umro, bacili kao što sam ja bacala stvari ljudi kojih više nema.

Zadržala sam pisma, poruke pisane rukom, Kaćinu roze baletsku patiku sa gipsom, mamin novčanik, naočare, klavir, svesku recepata, imenik, jednu našu svesku, tatin alat i dve kravate, vojnu knjižicu, brod koji je pravio, fotografije s posvetama i bez njih, pljosku, dedinu vikendicu, babin nakit sam sav prodala, garderobu odnela u crkvu, od nje nisam sačuvala ništa osim bradu i narav. Ali to ionako nisu stvari. Stvari nisu važne.

Evo na primer Boris. Od njega su mi ostale jedne slušalice i klupa za vežbanje koju je poklonio mom sinu. Slušalice je taj moj sin negde izgubio, klupa stoji parkirana ispod stola. Kad je pogledam ne setim se Borisa, ali kad pomislim na njega onako fizički, vidim žutu jaknu. U toj jakni je bio kad smo pušili, a on mi je govorio neke stvari o meni koje niko nikad nije. Tad sam shvatila koliko treba da uzletim, da se pustim najboljoj verziji sebe, da je probam, istražim, postanem joj najbolja drugarica. Gde je žuta jakna?

Nisu stvari podsetnici na ljude. Ono zbog čega su nas učinili boljim jeste. Stvari ljudi kojih više nema, a koje sam zadržala, su podsetnik na to šta sve mogu da budem i šta su bili oni u naša četiri zida.

Moj tata je mrzeo kravate i nikad ih nije nosio, čuvam ih jer me zasmeju. Brod je njegova posvećenost detaljima, nevidljivim sitnicama koje su važne.

Kaćina baletska patika na kojoj piše “mojoj stoki” je čas o odricanju i prijateljstvu.

Dedina vikendica je izlaženje iz zone komfora, fizički rad, podmetanje zbog uživanja. Tamo mora da se zaradi sunčanje i cvrkut ptica, kao i moja samoproklamovana titula “kraljice sela”.

Mamin klavir ću pokloniti nekome, sa njega samo brišem prašinu, ne svira niko više, ni ja, a težak mi je. Ništa ne treba da ti bude teže nego što jeste. Zato su mi njene stvari najmanje važne. Jedini podsetnik mi je jedna suknja i privezak s malim, belim plišanim mišem. Miš beli sreću deli.

Pa eto, poklanjam klavir nekom detetu koje svira, htela sam da ga prodam, ali uključio mi se podsetnik kad sam postavila oglas. Ne treba tako.

Pijanino, Belarus, crni, ako trebaju note, imam i to. Na kraju krajeva muzika nas sve čini boljim, nek vas služi u veselju.

Pišite mi na mejl [email protected].

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram