Isidora Kovačević glavna je urednica "Podrinskih", a već dugo je trn u oku upravo zato što ide protiv sistema, govori iz duše i ne spušta glavu na pretnje. Ipak, ovih dana nije joj nimalo lako s obzirom na to da su u Šapcu osvanule poternice na natpisom "Traže se", gde su bila navedena tri imena. Pored njenog, bilo je i ime jednog šabačkog advokata i maloletnog mladića.
Isidora je tokom protesta u Šapcu, bez zadrške pisala o događajima kada su mladići letvama tukli demonstrante. Ona se čak našla i na listi Zadovoljne.rs kao jedna od žena čija je hrabrost odjeknula Srbijom. Ona ipak veruje da je sve ovo njen doprinos kako bi ljudi znali istinu i kako bismo mogli svi zajedno da se borimo za život, dostojanstvo i pravdu.
Pretpostavlja da je završila na poternici zbog njenog pisanja o događajima na protestu u Šapcu, kada su mladići letvama tukli demonstrante. Kovačević je otkrila da ovo nije prvi napad na nju, kao i da je početkom godine njenoj porodici prećeno smrću.
Da li misliš da su žene u novinarstvu lakša meta za medijski linč i udar?
Žene su lakša meta za medijski linč jer živimo u društvu koje i dalje svim silama pokušava da „ućutka“ ili ponizi ženu, u društvu koje i dalje smatra da žena treba da bude u „kuhinji“. To mi govore i neke od poruka koje sam dobila protekle nedelje a glase: „Mani se politike, udaj se, rađaj decu“. Nezamislivo je, recimo, i da jednom novinaru ili bilo kom drugom muškarcu, kao što se meni desilo, direktor javnog preduzeća kaže: „Da dođe, da vidi koliko sam poseban, onda će bolje pisati o meni“. Takav položaj žena u ovoj profesiji, ali i uopšte, dozvolile su nadležne institucije koje retko, gotovo nikad ne sankcionišu ovakva ponašanja.
Misliš li da si kao žena koja glasno i javno govori trn u oku mnogima?
Kao žena koja javno govori u želji da poboljšam kvalitet života u svojoj sredini, trn sam u oku samo onima o kojima pišem i pričam. Oni se trude da me uplaše ili napakoste, diskredituju. O tim ljudima, većina mojih sugrađana nema pozitivno mišljenje, ali ne smeju o tome javno da govore iz strha za bezbednost i egzistenciju.
Kako sada izgleda jedan tvoj sasvim običan dan? Ako se može nazvati običnim…
Više ne znam šta znači običan dan, iskrena da budem. Dani su mi se od petka, kada su osvanule poternice pretvorili u neprestanu borbu za istinom i pravdom. Telefon konstantno zvoni, ljudi pružaju ogromnu podršku, dajem izjave za medije i ujedno tragam za informacijama, dokazima, kamerama kako bih saznala ko su nalogodavci, ko su idejni tvorci, organizatori i distributeri i koja štamparija je u pitanju. Radim paralelnu „istragu“, jer želim da više niko i nikada ne prolazi ovako nešto kao što prolazimo maloletni Veljko, advokat Aleksandar i ja. Iščekujem pozive nadležnih da čujem dokle su oni stigli sa istragom. Zapisujem ono što mi ljudi u poverenju otkrivaju i „slažem kockice“. Najvažnije mi je da ljudi shvate da ovo nema veze sa politikom, da je nama troma nacrtana meta na čelu, i da svako može postati sledeća meta ove veće, dobro organizovane grupe. Prvobitna uznemirenost koja je trajala prethodnih nekoliko dana prerasla je u motivaciju zahvaljujući podršci sa svih strana. I dalje se ne krećem po gradu, a ako se desi da moram negde da odem, idem kolima i u pratnji.
Zašto se dešava sve ovo i čemu taj linč protiv tebe?
Ovo nije privi put da neko pokušava da me diskredituje. Ali je prvi put da neko traži moju glavu uz obećanu nagradu, samo zato što pišem bez straha, bez naređenja, ono što treba da znaju moji sugrađani. Vrlo otvoreno sam pisala o tome ko su ljudi koji su bagerom gazili, čekićem, motkama i šipkama tukli okupljene na prvoj blokadi mosta u Šapcu. Pisala sam njihova imena i prezimena i na kojim visokim funkcijama su u gradu. Smatram da je to razlog za moj progon i zaista više nisam sigurna kuda sve ovo vodi.
Plašiš li se za svoju bezbednost?
Naravno da se plašim, ipak je raspisana poternica na kojoj se traži moja glava. Ali to me neće sprečiti da i dalje radim svoj posao onako kako najbolje znam. Da izlazim u susret sugrađanima i da im pomažem, da pišem o svemu što se dešava u gradu. Posle skupa podrške nama, shvatila sam da se ljudi boje, toliko podrške je na društvenim mrežama, ali na ulici je slika drugačija. Ako nadležni ne budu radili svoj posao, nisam sigurna dokle će progon dalje da ide. Zato želim da verujem da postoje časni ljudi u institucijama, da će biti procesuirani oni koji su učestvovali u akciji „Poternica“, kako se više nikada i nikome ne bi dogodilo da prolazi kroz ovako nešto.
Šta je najgore što ti govore ljudi ili što se desilo? Kako je kada šetaš ulicom?
Najgore su šale u ovom momentu, kada ljudi misle da je duhovito da vas pitaju kada vas sretnu: „Gde da prijavim da sam te našao/la“. Ovo nije šala, ne znam kada će nekom pasti na pamet da nešto nažao uradi meni ili mojoj porodici kako bi bio važan u društvu, ili kako bi mislio da može da zaradi koji dinar ili obezbedi neku drugu korist od toga. Uglavnom ne šetam gradom, trudim se da izbegavam to, dok nadležni ne reše ovaj slučaj.
Odakle crpiš hrabrost?
Ne mislim da je ovo hrabrost, ovo je slušanje duše, srca i razuma, želja za pravdom, želja za životom, želja da se poštuju zakoni i Ustav ove zemlje. Samo želim da ne moram da pobegnem iz ove zemlje jer više u njoj nema mogućnosti za normalan život. Ovo je moj doprinos da ljudi vide istinu i da se zajedno borimo za život, dostojanstvo, pravdu. Podrška koja stiže je nešto što mi daje nadu i što me „tera“ da nastavim da radim svoj posao kao do sada.
Jesu li ti okrenuli leđa neki dragi ljudi?
Dragi ljudi su i dragi jer su uz mene i u dobru i u zlu. Oni su mi najveća podrška, najjači vetar u leđa. Ljubav, sloga i podrška su svuda oko mene. Imam dovoljno godina, a sada sam saznala da sam dobro izabrala ljude koje ću pustiti u svoj život.
***
Bonus video: Verovanja kod našeg naroda
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
