Priča kao malo koja.
Priča Lidije Ćirić, frizerke i književnice sa Čubure, mogla je da bude obična, kao mnoge druge. Kada je imala samo 17 godina, život joj je neočekivano namestio da odgaji dete koje nije rodila, a danas veli da je dete ničije kada se rodi, ali da je ogledalo roditelja. Biološkog ili ne, niko ne treba da pita.
Lidija za Zadovoljnu priča kako je to biti majka sa 17 godina.
„Instinktivno. Neke stvari radiš jer ti se dogode, niotkuda, e to je fajt. Te 1992. me niko ništa nije pitao. Ono što nisam sanjala strefilo me je budnu. Beba. Nisam razmišljala o pravilima koja su zapisana niti o stvarima koje ‘moram’ da uradim. Život je mleo svoje, ja svoje. Ne gledam na prošlost patetično, već borbeno kao i danas. Najvažnije mi je bilo da preživimo jer je vreme bilo ratno, da imam šta da mu dam da jede. Nije bilo pelena, isključivali su struju, ali se nisam pitala da li mogu. Zadatak koji je svakome od nas zadat, sigurno ćemo moći da uradimo”, kaže ona i osvrće se na današnje roditelje koji, prema njenom mišljenju, previše razmišljaju o svemu.
Ovo iskustvo Lidiji je značilo mnogo kada je kasnije sa 29 godina rodila ćerku. Priznaje da jeste stroga prema svojoj deci, ali da ih zato izvodi na pravi put. Sin Boban je za manje od 10 godina postao menadžer restorana, a sada planira da osnuje svoj biznis. Ćerka Andrea sprema se za studije.
„Andrea je od drugog razreda osnovne sama išla autobusom u školu, drugari su joj govorili da poznaje Beograd kao svoj džep. To su ogromni strahovi za roditelja, verovatno i za dete, ali nije bilo izbora – ili će da ostane neškolovana jer nema ko da je vodi ili ću da joj pomognem da se sama snađe gde god je život zatekne. Moramo ih osposobiti za budućnost. To je valjda najvažnija uloga roditelja“, smatra ona.
Takav stav današnjim roditeljima možda zvuči surovo, ali Lidija kaže da se principi ne menjaju i da nije poenta nekom ugađati da bi se on u jednom trenutku zapitao u kojoj iluziji je živeo i zašto su ga toliko obmanjivali najrođeniji.
Za razliku od mnogih, Lidija nije živela u iluziji. Otac je bio alkoholičar koji je umro od ciroze jetre. Majka je gajila njih pet ćerki. Kako kaže, najviše ju je oblikovala Čubura, parkić Šiptarac i Kalenić kafana. Tu je odrastala, tu je dan-danas.
Zbog ogromnog životnog iskustva zna da je samo par stvari važno deci ostaviti u amanet.
„Strahovi naravno postoje, ali nadam se da sam im prenela instinktivno snalaženje u svakoj situaciji jer ja neću biti zanavek tu, nema izdaje, nema predaje, da znaju šta su ljudske vrednosti, nema zatvaranja vrata leđima, ne ostavljaj nikoga u nevolji, budi častan. Nije uvek drugi kriv, zapitaj se gde si ti pogrešio ili pogrešila. Nisam znala da li ću to uspeti, a sada me ćerka pita da li će ona znati da bude tako dobra majka kao ja. To je moj najveća nagrada koju sam mogla da zaslužim“, iskrena je Lidija.
O tome kakvi smo kao roditelji, naučila je dosta od 1997. otkad ima fizerski salon Petar Pan u Beogradu, specijalizovan za bebe i decu.
„Deca uopšte nisu toliki izazov – kao roditelji smo očajni. Roditelji su toliko posesivni. Oni često ne obraćaju pažnju na to da li drugo dete čeka, samo njihovo dete je važno. Oni su više razmaženi od sopstvene dece jer su ih njihovi roditelji odgajali u ‘blagostanju’. Sa decom komuniciram u potpuno drugoj dimenziji, čak i kad plaču, lakši su od roditelja. Klinci vole autoritet, vole disciplinu, naravno, i nagradu. Sve dok nam to ne bude jasno, neće nam biti bolje“, kaže Lidija za Zadovoljnu.
U njenom salonu se već smenjuju generacije dece koja dovode svoje klince na šišanje i to mesto je zapravo slika te smene u malom.
„Devedesetih godina je bio drugi sloj roditelja i poznavala sam i njihove mame i tate. Sad se vidi šta se dogodi ako nekog uljuljkavaš do 30. godine, prinosiš mu i donosiš sve na gotovo, kako misliš da ćeš ga osposobiti za život? Tamo gde smo pogrešili moramo da priznamo, a to ćeš danas retko čuti.“
Kaže i da današnji roditelji lako gube iz vida šta je suština.
„Roditelji koji se žale bez razloga, treba da dođu, recimo, u lokal prekoputa mog salona gde rade deca sa posebnim potrebama. Ili da obiđu neki dom za nezbrinutu decu. Bolnice. Svratišta. Dovoljno bi bilo da primete različitosti, onda bi im svi njihovi ‘problemi’ nestali… One koji odmah reaguju ako se dete zaplače na šišanju ponekad pitam – kad ti dete padne, da li mu zabraniš da trči? Nemamo više percepciju šta je šta, zato smo tu gde jesmo. Zato nam je prosek postao klasa.“
Osim po šišanju beba i dece, Lidija je vrlo poznata i među književnicima i ljubiteljima knjige. Svoj život ona je stavila na papir i postigla veliki uspeh. Za njen roman „Rekvijem za jedan dan“ kažu da je nedostajao savremenoj domaćoj književnosti – roman o ženi, tj. o ženama, roman koji odiše dubokom emocionalnošću, ironičnim pogledom na svet, obojenim crnim humorom. Tu se nakon očeve sahrane majka i pet ćerki okupljaju u porodičnom stanu, međutim, ono što sledi – rekvijem – nije namenjeno upokojenom ocu, već živima i danu u kojem se okupljaju, jer ih „samo smrt može okupiti“. Ćirić u svom delu iscrtava konture disharmoničnih porodičnih odnosa, dok šest žena kroz niz epizoda pripovedaju porodičnu istoriju, ali i pojedinačne istorije stanovnika Čubure.
S druge strane, Lidija priznaje da nikada ne bi mogla da piše o nekoj ličnosti koju ne zna. To se, kako kaže, radi samo zbog novca i nagrada.
„Trebaju nam pisci koji imaju šta da kažu, poput Enesa Halilovića, a ne da prepričavaju živote naučnika ili preminulih pisaca. Trebaju nam knjige poput ‘Blizanačke trilogije’ Agote Kristof, neko ko piše kao Isak Babelj, kao Singer i njegova ‘Kruna od perja’ koju ne možeš da čitaš a da ne zaplačeš. Po mom skromnom mišljenju, dovoljno je čitati i gledati Nikolu Pejakovića, sve što je on uradio i radi. Jedan od najvećih živih umetnika u nas. Uz njega bih išla ćutke, na prstima, da ne smetam, gledala šta radi i – učila”, zaključuje Lidija za kraj.
BONUS VIDEO: Nina je jedna od retkih automehaničarki u Srbiji
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
