Klasici koje smo čitali prerano: 8 knjiga koje potpuno drugačije razumemo posle tridesete

U srednjoj školi pratimo ko se u koga zaljubio, ko je koga izdao, ko je počinio zločin i zašto se glavni junak ponaša tako čudno. Dvadesetak godina kasnije u istim pričama počinjemo da primećujemo nešto drugo: cenu finansijske zavisnosti, zamke loših brakova, teret posla, klasne razlike, roditeljska očekivanja, dugove, usamljenost, kompromise i onu mnogo neprijatniju vrstu razočaranja koja nastaje kada shvatimo da život neće nužno izgledati onako kako smo ga zamislili.

Naravno, trideseti rođendan nije magična granica posle koje se književnost odjednom otključava. Stvar je jednostavnija – čitalac se promenio. I upravo zato ponovno čitanje nekih klasika ume da bude gotovo šokantno iskustvo.

„Preobražaj“, Franc Kafka

Kada „Preobražaj“ čitamo mladi, teško je pobeći od njegove najbizarnije slike: Gregor Samsa budi se jednog jutra pretvoren u ogromno, odbojno stvorenje. Pitanje je tada gotovo automatsko – zašto se pretvorio i šta ta transformacija znači?

Kada ga čitamo kao odrasli ljudi koji znaju nešto o rokovima, računima, iscrpljenosti i odgovornosti prema porodici, mnogo strašniji detalj nalazi se na samom početku priče: Gregor je manje užasnut sopstvenim novim telom nego činjenicom da će zakasniti na posao.

Pre transformacije on radi kao trgovački putnik, izdržava porodicu i otplaćuje očev dug. Posao ne voli, ali sebi praktično ne dozvoljava mogućnost da ga napusti. Tek kada više ne može da radi, menja se i njegov položaj unutar porodice. Čovek koji je bio njen hranitelj postaje teret.

„Preobražaj“ ima mnogo mogućih tumačenja i bilo bi pogrešno svesti ga samo na kritiku rada. Ali upravo njegova priča o odnosu između produktivnosti, porodične obaveze i ljudske vrednosti danas deluje gotovo neprijatno savremeno. Akademska čitanja decenijama izdvajaju otuđenje, ekonomsku zavisnost i Gregorovu ulogu porodičnog hranitelja kao važne slojeve novele.

Sa sedamnaest godina pitamo se kako je Gregor postao to što je postao. Posle tridesete mnogo je neprijatnije pitanje: šta se događa sa čovekom kada poveruje da vredi samo dok je koristan drugima?

„Gordost i predrasuda“, Džejn Ostin

Prvi put je lako pročitati je kao savršeno konstruisanu ljubavnu priču o Elizabet Benet i gospodinu Darsiju – dvoje inteligentnih, tvrdoglavih ljudi koji moraju da prevaziđu sopstvene predrasude da bi konačno videli jedno drugo.

I ona to jeste. Ali kada bolje razumemo novac, sigurnost i cenu životnih odluka, „Gordost i predrasuda“ odjednom postaje i roman o ekonomiji braka.

Imanje porodice Benet uređeno je tako da ga ćerke ne mogu naslediti; nakon smrti gospodina Beneta ono treba da pripadne muškom nasledniku, gospodinu Kolinsu. Zato panična želja gospođe Benet da uda svojih pet ćerki više ne izgleda samo kao komična opsesija žene koja nema pametnija posla. Iza nje postoji vrlo konkretan strah od budućnosti.

Još zanimljivija postaje Šarlot Lukas, koja prihvata brak sa potpuno neprivlačnim Kolinsom. Kao veoma mlade čitateljke lako je osuđujemo: kako može da pristane na život bez velike ljubavi? Kao odrasle mnogo jasnije vidimo računicu žene sa ograničenim mogućnostima da sama obezbedi ekonomsku sigurnost. British Library upravo ekonomske okolnosti opisuje kao jedan od ključnih razloga zbog kojih je brak toliko prisutan u romanima Džejn Ostin, dok istraživanja „Gordosti i predrasude“ posebno naglašavaju vezu između imovine, nasleđivanja, klase i ženske samostalnosti.

Darsi zato više nije zanimljiv samo zato što je romantični junak. Elizabetino odbijanje njegove prve prosidbe postaje još radikalnije kada shvatimo koliko bi joj taj brak finansijski promenio život. Ona može da dobije sigurnost koju gotovo svaka žena oko nje želi – i ipak kaže ne čoveku kog u tom trenutku ne poštuje.

„Orkanski visovi“, Emili Bronte

Malo je književnih parova koji su toliko romantizovani kao Ketrin i Hitklif. Divlja priroda, ogromna osećanja, nemogućnost da budu jedno bez drugog – kada smo veoma mladi, sve to lako izgleda kao dokaz ljubavi koja je toliko velika da ne može da stane u običan život.

Odraslim očima priča izgleda znatno mračnije.

„Orkanski visovi“ nisu priručnik za veliku romansu, već roman pun opsesije, osvete, poniženja, klasnih podela, posesivnosti i nasilja. British Library upravo ljubav, osvetu, opsesiju, izdaju i klasne razlike navodi među njegovim centralnim temama. Posledice odnosa Ketrin i Hitklifa pritom ne ostaju samo njihove – prenose se na sledeću generaciju.

Tu se i naše čitanje najviše menja. Kao tinejdžeri možemo da pomislimo: „Voleli su se toliko da su uništili jedno drugo.“ Kasnije postaje mnogo lakše napraviti razliku između intenziteta osećanja i kvaliteta odnosa.

Nije svaka ljubav koja nas preplavi dobra za nas. A velika strast nije automatski isto što i velika ljubav.

Emili Bronte je to napisala mnogo pre nego što smo izmislili savremeni rečnik za nezdrave odnose.

„Gospođa Bovari“, Gistav Flober

Emu Bovari je naročito lako pogrešno razumeti kada smo mladi. Nesrećna je u braku sa dobronamernim, ali dosadnim Šarlom, sanja uzbudljiviji život, zaljubljuje se, vara ga i katastrofalno završava. Može da deluje kao priča o ženi koja je uništila sasvim pristojan život jer je želela previše.

Ali „Gospođa Bovari“ mnogo je neprijatnija knjiga.

Ema ne želi samo drugog muškarca. Ona neprestano želi drugi život. Romantična literatura koju je čitala oblikovala je njena očekivanja od ljubavi, dok luksuz, odeća, enterijeri, društveni status i potrošnja postaju deo iste fantazije o tome kako bi sreća trebalo da izgleda. Flober zatim ljubavne iluzije veoma konkretno povezuje sa novcem: Ema sve dublje ulazi u dugove, a njena finansijska propast postaje presudan deo tragedije.

Tu roman posle tridesete postaje gotovo savremen. Koliki deo nezadovoljstva nastaje zato što nam je život objektivno loš, a koliki zato što smo usvojili sliku života koju nijedna stvarnost ne može trajno da ispuni?

Ema nije jednostavna ni simpatična junakinja, ali upravo je zbog toga velika. Flober nam ne dozvoljava da je lako smestimo ni među žrtve ni među krivce. Ona greši, povređuje ljude, troši novac koji nema i uporno juri sledeće obećanje sreće – a istovremeno ostaje osoba zarobljena između sopstvenih želja i vrlo ograničenog sveta koji joj je dostupan.

Sa šesnaest godina „Gospođa Bovari“ može biti roman o preljubi. Kasnije postaje roman o nezadovoljstvu koje ne nestaje čak ni kada dobijemo ono za šta smo bili sigurni da će nas usrećiti.

„Ana Karenjina“, Lav Tolstoj

Ako „Anu Karenjinu“ pamtimo samo kao priču o udatoj ženi koja se zaljubljuje u Vronskog, verovatno smo je zaista čitali prerano.

Tolstojev roman istovremeno prati nekoliko veoma različitih modela ljubavi i braka. Tu su Ana, Karenjin i Vronski, ali i Stiva i Doli, kao i Levin i Kiti. Upravo kroz njihove paralelne živote roman postavlja mnogo veće pitanje: šta se događa sa ljubavlju kada prestane da bude trenutak velike strasti i postane svakodnevni život?

Savremena književna istraživanja „Ane Karenjine“ posebno izdvajaju brak, porodicu, različite vrste ljubavi i protok vremena kao ključne slojeve romana. Istovremeno je važan i društveni dvostruki standard: muška neverstva mogu biti neprijatna, pa čak i očekivana, dok Ana zbog svoje veze postaje gotovo društveno prognana.

Kao veoma mladi lako se potpuno predamo Ani i Vronskom. Kasnije počinjemo da primećujemo Doli koja ostaje u nesavršenom braku, Kiti i Levina koji uče da ljubav nije neprekidno ushićenje, Karenjinovu povređenost, decu na koju odluke odraslih padaju bez njihove krivice i Aninu sve veću izolaciju.

I zato „Ana Karenjina“ sa godinama postaje manje roman o tome koga treba voleti, a mnogo više o tome koliko je teško pomiriti ljubav, slobodu, odgovornost i život sa posledicama sopstvenih izbora.

„Veliki Getsbi“, F. Skot Ficdžerald

Žurke, šampanjac, vila na Long Ajlendu, lepa odeća, Dejzi i misteriozni čovek koji je godinama voli iz daljine. „Veliki Getsbi“ ima sve što mu omogućava da u veoma mladom čitaocu ostane kao blistava tragedija o neostvarenoj ljubavi.

Samo što taj sjaj nikada nije bio poenta.

Getsbi ima novac, ali nema ono što Tom i Dejzi Bjukenan imaju od rođenja: pripadnost određenoj klasi. Njegova vila, zabave, garderoba i pažljivo konstruisana biografija deo su pokušaja da izmisli novog sebe i uđe u svet kojem želi da pripada.

Zbog toga se „Veliki Getsbi“ odavno čita i kao kritika američkog sna, klasne nejednakosti i ograničenja društvene pokretljivosti. Analize romana posebno naglašavaju razliku između bogatstva i pripadnosti eliti: moguće je steći ogroman novac, a ipak ostati sa pogrešne strane nevidljive društvene granice.

Posle tridesete možda još jasnije vidimo i nešto drugo: Getsbi zapravo pokušava da kupi mogućnost da vrati vreme.

Ne želi samo Dejzi kakva je sada. Želi da poništi godine koje su prošle, njen brak, dete, sopstveno poreklo i činjenicu da se život u međuvremenu dogodio.

I tu roman prestaje da bude samo priča o velikoj ljubavi. Postaje priča o jednom od najupornijih ljudskih poriva – da verujemo da ćemo, ako budemo dovoljno uspešni, dovoljno lepi ili dovoljno bogati, jednog dana moći da se vratimo i ispravimo prošlost.

Ne možemo.

„Zločin i kazna“, Fjodor Dostojevski

Kada „Zločin i kaznu“ čitamo kao veoma mladi, Raskoljnikovljeva dilema lako postaje intelektualna igra: zašto je počinio zločin, da li će biti otkriven i da li čovek koji sebe smatra izuzetnim ima pravo da prekorači moralna pravila?

Kasnije mnogo zanimljivije postaje ono što se događa nakon odluke.

Raskoljnikov pokušava da svoje postupke smesti u filozofsku konstrukciju, ali Dostojevski uporno pokazuje raskorak između teorije koju čovek napravi o sebi i onoga što njegova psiha može da podnese. Savremeni filozofski radovi o romanu upravo zato ga analiziraju kroz pitanja krivice, samospoznaje, slobode, moralnog zakona, emocija i psiholoških posledica zločina.

I to je verovatno deo koji mnogo bolje razumemo kasnije: ljudi retko prvo hladno definišu svoje principe, pa tek onda žive u skladu sa njima. Mnogo češće požele nešto, donesu odluku, a zatim izgrade objašnjenje zbog kojeg će sami sebi izgledati racionalno.

Raskoljnikov je ekstreman književni primer te sposobnosti čoveka da samog sebe ubedi u gotovo sve.

Zato posle tridesete „Zločin i kazna“ možda više nije toliko knjiga o pitanju „Da li smem?“, koliko o onome što dolazi nakon njega: „Mogu li da živim sa osobom koja sam postao?“

„Mali princ“, Antoan de Sent Egziperi

I možda je upravo „Mali princ“ najbolji dokaz da ciljna grupa neke knjige nema mnogo veze sa brojem godina ispisanim na njenim koricama.

Kada smo deca, razumemo ružu, lisicu, planete, pilota i neobične odrasle ljude koje Mali princ sreće na svom putovanju. Priča je jednostavna, slike su nežne, a njene pouke deluju gotovo očigledno.

Onda odrastemo – i postanemo upravo ljudi kojima se knjiga podsmeva.

Počnemo da merimo vreme, novac, rezultate, status i korisnost. Imamo obaveze koje deluju previše ozbiljno da bismo ih ostavili po strani. Gubimo ljude. Vezujemo se za njih. Shvatimo da bliskost podrazumeva i mogućnost rastanka i da ljubav ne čini drugu osobu savršenom, već važnom.

Zato nije slučajno što se među glavnim temama „Malog princa“ navode usamljenost, prijateljstvo, ljubav i gubitak, kao ni to što priču zapravo pripoveda odrasli pilot koji zahvaljujući susretu sa Malim princem ponovo uspostavlja kontakt sa delom sebe koji je tokom odrastanja potisnuo.

Kao deca mislimo da je „Mali princ“ knjiga koja nam objašnjava odrasle.

Tek kada odrastemo shvatimo neprijatniji deo: knjiga je sve vreme upozoravala kakvi bismo i sami mogli da postanemo.

Neke knjige jednostavno moramo da pročitamo dva puta

Veliki književni klasici nisu veliki zato što u njima postoji jedna skrivena poruka koju treba pravilno dešifrovati. Upravo suprotno – opstaju zato što mogu da podnesu da im se vraćamo kao potpuno drugačiji ljudi.

Sa sedamnaest godina u njima tražimo ljubav, pobunu, avanturu i odgovore. Posle tridesete počinjemo da primećujemo kamate na dug, nasledstvo, loš posao, brak koji više nije romantična ideja, roditelje koji stare, društveni status, propuštene prilike i cenu odluka koje se ne mogu jednostavno poništiti.

Knjiga je ostala ista.

Čitalac nije.