Hvala generaciji Z što baba više ne mora da se fenira

Posle nekih deceniju-deceniju i po, talasi su postali prihvatljivi, ali blagi i sređeni – divlja, kovrdžava, prirodna kosa je i dalje bila veliko NE. Ipak, došlo je do određenog pomaka - veštački, savršeno formirani talasi su bili OK. Čak i vezana kosa mogla je da bude masna i zalizana, ali ako su iz nje virile izdajničke „antene“ ti jesi bila zapošljiva, ali tako neuredna ipak na nekim osnovnim pozicijama gde te niko ne gleda.

Obaška što su kovrdžave žene važile za „preslobodne“, „nekonvencionalne“, „luckaste“, „živahne“, „nervozne“ a sve to nisu asocijacije na dobro plaćenu osobu na nekoj dobroj poziciji.

Kad sam i sama, svakodnevno isfenirana, postala neka vrsta menadžerke/rukovoditeljke, moja noćna mora sa svakodnevnim feniranjem je izgledala kao da će biti celoživotna trauma. Kosa mi je tanka i kovrdžava, Beograd je zimi grad pun olovne vlage, pa ta mukotrpno nameštena frizura već sutradan je bila naelektrisana, kovrdže bi počele da se pojavljuju, i džabe svi sakoi, bele košulje i smerne crne haljine – kosa je odavala utisak da se nisam baš potrudila na poslu. Pogađate – bila sam robinja sistema koja se fenirala svaki dan, tj. svako jutro pre posla. To je izisikvalo buđenje bar pola sata ranije, izviđanje neba/čitanje prognoze, pranje, feniranje, lakiranje, zaglađivanje i bojažljiv izlazak napolje gde je sav traj trud mogao da propadne na samo 35% vlažnosti vazduha. Ne šalim se.

Trebalo je da rodim jedno, pa drugo dete i da dovoljno dugo budem to što jesam u poslu, da bih se malkice – kažem MALKICE opustila. Da bih shvatila da to što mi je priroda dala nije znak nekog pritajenog ludila u mojoj glavi, da me ne zanima da li me moje savršeno isfenirane koleginice bledo gledaju, da se osećam lepo i da konačno zavolim svoju kosu.

Trebalo mi je više od 20 godina staža da svom frizeru kažem pre šišanja da ne planiram više da se feniram i da me tako ošiša.

Primetila sam i da nisam sama – mnoge žene srednjih godina sada puštaju, ne samo svoju prirodno kovrdžavu ili talasastu kosu, već i svoje sede. Sigurna sam da nismo same zaslužne za to – slučaj je hteo da su „one posle nas“ utrle put nama.

Da, pričam o generaciji Z kojih se mnogi mojih godina ježe, a ja samo mogu da im dam – duboki naklon.

Ne samo da su normalizovale kovrdže, već i mnogo više od toga – naučile su nas da nije normalno da nas neko proziva zbog kilograma, da nam kaže „ugojila si se“ ili „smršala si“, da ne govorimo o celom dijapazonu ponašanja naših muških kolega koji će sad ipak možda malo da razmisle pre nego što udele neki odvratan ili bar neumesan komentar.

Dakle, generacijo daleko iza moje, kojoj ne bih mogla da budem baba ali mama sigurno da – hvala vam što ste me naučile da sam OK i sa 15 kilograma viška, i sa stomakom posle porođaja u uskoj haljini, ali vam iznad svega hvala što konačno ne moram više da trošim 45 minuta dnevno na sređivanje kose, već mogu da se bavim bukvalno bilo čim drugim. Hvala što ste mi otkrile 501 proizvod da mi i tako kovrdžava kosa izgleda strava i što se sad feniram samo za specijalne prilike (znam, i to je bolest na kojoj je još potrebno da radim).

BONUS VIDEO:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram