Kako je sapun za ruke postao statusni simbol

Nedavno me je prijatelj pitao da li sam ikada čula za "Low-y". Zatim mi je opisao neverovatno mirisan sapun za ruke koji je otkrio dok je koristio toalet na jednom luksuznom događaju. Po njegovim rečima, sapun je mirisao sveže i oštro poput upravo prelomljene stabljike vinove loze - istovremeno rosno i zemljano, kao bašta. Postao je opsednut time da ga pronađe, fotografisao je bočicu, a onda otkrio: "Ovo košta 90 dolara!"

Naravno, govorili smo o Loewe Tomato Leaves sapunu za ruke. (Dragi čitaoče, kupio ga je.) I dok sam se još zabavljala činjenicom da prijatelju objašnjavam kako se izgovara Loewe (očigledno je i on ušao u onu životnu fazu u kojoj plaćamo previše za sasvim obične stvari), osetila sam da potpuno razumem njegovo zgražavanje. Da li smo stvarno stigli dotle da dajemo 90 dolara za - sapun?

Istorijski gledano, sapun za ruke nije baš kategorija proizvoda koja je sama po sebi izazivala posebna uzbuđenja. Češće smo ga doživljavali kao dosadnu stvar koja jednostavno mora da stoji u kupatilu - iako je, kao što su mnogi lukavi marketinški stručnjaci shvatili, proizvod koji bukvalno ne možemo da izbegnemo u svakodnevnom životu.

Nije ni čudo što su se luksuzni brendovi umešali. Danas je strateški postavljena bočica sapuna za ruke Dries Van Noten ili Santa Maria Novella u kupatilu gotovo dizajnirana da izazove zavist i divljenje.

U trenutku kada se "ukus", definisan našim potrošačkim navikama, može prikazivati i kopirati na društvenim mrežama, signaliziranje statusa praktično se svodi na svaku priliku da vizuelno nabacimo ime nekog prestižnog brenda.

Zanimljivo je posmatrati kako se određena imena smenjuju u popularnosti. Nekada je bočica Byredo sapuna bila ultimativni luksuzni detalj za umivaonik.

To je bio prvi "totem sapuna za bogate" kog se sećam među urednicima i influenserima tokom 2010-ih.

Zatim je došao Aesop Resurrection Aromatique sapun, koji je od 2006. bio, prema rečima samog brenda, "stalni prizor pored lavaboa u nekim od najbolje uređenih restorana na svetu". Vremenom je postao simbol određene grupe modernih japija koji su svoj pažljivo odabrani inventar za kupatilo mogli da pokazuju na Instagramu.

A onda su, naravno, oko 2020. sapuni sa mirisom paradajza postali hit, u jeku pandemijske manije "dodaj u korpu", podstaknute hvaljenim Loewe ulaskom u svet beauty i home proizvoda, ali i šik baštovanskom estetikom brenda Flamingo Estate.

Sapun kao statusni simbol

Ideja o "statusnom sapunu za ruke" neizbežno je postala deo pop kulture. Ljudi koji su imali Aesop sapun bili su ismevani, pretvarani u mimove i praktično osuđeni da zauvek ponovo kupuju sapun od 47 dolara - ili da rizikuju poniženje ako ih neko uhvati kako u originalnu bočicu sipaju proizvod drugog brenda. Rešenje? Nikada nemojte imati goste.

Matirana Byredo bočica sa minimalističkim sans-serif slovima dobila je brojne imitacije drugih brendova koji su takođe računali na to da će "veliki biznis sapuna" privući generaciju koja sve objavljuje na društvenim mrežama.

Dok smo se mi sa skromnijim budžetima možda držali svojih omiljenih Mrs. Meyers mirisa sa gotovo horoskopskom odanošću – ja sam, recimo, Rabarbara u znaku, Bosiljak u podznaku - privlačnost statusnog sapuna bilo je teško osporiti.

Uostalom, on vam omogućava da probate deo luksuznog načina života za samo delić njegove pune cene. Skupi jesu, ali ne toliko skupi da budu potpuno nedostižni. To je ponovo ona milenijalska priča o avokado tostu.

Ipak, jedini put kada sam u kući imala luksuzni sapun koji je statusni simbol bilo je kada sam ga dobila na poklon. Preporučujem da makar jednom iskusite to zadovoljstvo, čisto da proverite da li ste osoba kojoj prija da za svako pranje ruku plati otprilike 1,10 dolara.

Iako povremeno volim da napravim kupovinu od koje me malo stegne u grudima, ideja da toliko plaćam za nešto što bukvalno šaljem niz odvod ne inspiriše me naročito.

Luksuz može da bude mnogo toga, ali za mene između ostalog znači i mogućnost da nešto dragoceno koristite iznova, možda čak i da ga jednog dana nekome ostavite.

Kada je sapun zapravo isto što i majica sa ogromnim logom

Uprkos njihovim neodoljivim mirisima i raskošnoj peni, nikako ne uspevam da zanemarim očigledno brendiranje svega toga - izložiti statusni sapun u kupatilu nije mnogo drugačije od nošenja majice na kojoj je ogroman dizajnerski logo čitava poenta.

Sećam se da sam jednom ušla u kupatilo muškarca sa kojim sam bila na dejtu i odmah naišla na bočicu Aesop sapuna - originalnu, ne dopunjenu - u njegovom studio loftu u Williamsburgu.

Taj predmet mi je delovao potpuno neskladno sa ostatkom priče, naročito zato što je samo nekoliko sati ranije taj isti muškarac odlučio da podelimo račun. To mi tada uopšte nije smetalo, sve dok nisam shvatila da očigledno čuva budžet za upadljive kućne detalje.

Ubrzo sam shvatila da to iskustvo nije ni najmanje originalno - što savršeno razotkriva ironiju "Tomato Leaves" životnog stila kada zapravo nemate "Tomato Leaves" primanja.

Jedno je ulepšavati svakodnevne rituale. Sasvim drugo je nasumično razmetanje sapunom pored lavaboa.

Kada danas pogledam tržište statusnih sapuna, još ne vidim jasnog naslednika Loewe "paradajz krune". Ali to verovatno samo pokazuje koliko je sapun za ruke generalno postao promišljenija kupovina za domaćinstvo.

Borba za mesto pored lavaboa postala je ozbiljna na svim nivoima "lanca ukusa".

Na primer, Equinox je najpre svoje svlačionice opremio proizvodima Grown Alchemist, a zatim Le Labo, i time je čitavu novu generaciju tehnoloških tipova koji vole teretanu naučio da te brendove doživljava kao simbol luksuza.

Ali danas vam više nisu potrebni hotel, luksuzna teretana, spa centar ili skup restoran da biste otkrili dobar sapun. Navodno restoran Coqodaq u Njujorku čak nudi svojevrsni "bife" statusnih sapuna koje možete da probate, sudeći prema nedavnoj Instagram objavi kritičara hrane J. Leeja.

Oni koji jure trendove sada su dovoljno dobro obučeni da sami traže načine da se izraze čak i pored lavaboa. Sapun koji stoji u vašem kupatilu danas o vama može da kaže gotovo isto koliko i vaše cipele ili tašna.

Koji sapuni su sada "in"

Neki favoriti koje sam primetila: Malin+Goetz Dark Rum sapun za ruke i dalje je popularan među odgovornim zaposlenim profesionalcima koji možda još uvek nose "nevidljive" čarape.

Bočica Compagnie de Provence Liquid Marseille Soap, sa velikim slovima, deluje vedro i luksuzno na onaj način koji priziva neku skupu francusku seosku kuću.

Ljudi i dalje žele Byredo i Diptyque sapune zbog mirisa i prelepe ambalaže.

U poslednje vreme primećujem i manje komercijalne brendove poput Ortigia Sicilia, Astier de Villatte i Sangre de Fruta, koji se tiho pojavljuju kao novi "ako znaš, znaš" luksuzni sapuni. Ovog leta sam u jednom hotelu u Montauku videla Ortigia proizvode i potpuno me osvojio njihov razigrani, maksimalistički dizajn.

Čitava opsesija paradajzom očigledno je inspirisala ljude da biraju neočekivane mirise za svoju luksuznu penu, a pretpostavljam da će "turizam sapuna" - kupovina sapuna iz sve egzotičnijih mesta - neizbežno postati nova verzija sveće kao suvenira.

Ovog leta već sam primetila nekoliko francuskih rotirajućih sapuna na držaču - za istinske fanatike - na fotografijama sa evropskih putovanja.

Da li je sve ovo ipak malo preterano

Naravno, previše razmišljati o sapunu za ruke može da zvuči smešno. To je osnovni proizvod čija je glavna dužnost da omogući da neki prostor ispuni higijenske i bezbednosne standarde.

Ali kada je reč o domu, nema baš mnogo načina da pokažemo svoj ukus i društveni status, a brendovi nisu pogrešili kada su shvatili da sapun ima ogroman senzorni i estetski potencijal.

U suprotnom bismo svi i dalje koristili one bočice sa šarenim ribicama iz detinjstva ili onu neidentifikovanu roze masu koja je izlazila iz dozatora u svakom srednjoškolskom toaletu.

U kući u kojoj sam odrasla, bočica ćilibarnog Dial sapuna jednostavno je bila deo života.

A onda je negde tokom 2000-ih neka pametna marketinška agencija odlučila da svi zaslužujemo male luksuze u svojim domovima. I sada se zateknem u Targetu, potpuno paralizovana izborom među zavodljivo umirujućim mirisima sapuna Method.

Možda smo ipak malo preterali ako očekujemo da sapun za ruke svetu saopšti da smo više "Telfar" nego "Sambas", ili ako nas planiranje budžeta za Le Labo Santal sapun već ozbiljno stresira.

Razumem argument "pustite ljude da imaju lepe stvari", i naravno da je Dior ili Hermès sapun mnogo dostupniji od njihove torbe.

Ali negde mora da postoji granica - a za mene se ona nalazi mnogo ispod 90 dolara.

Videti sapun od 80 i više dolara u kupatilu jeftino renoviranog iznajmljenog stana za mene je savršena alegorija ekonomije koju smo nasledili - pravo vlasništvo nad nekretninom sve je nedostižnije, dok nam se istovremeno nudi doslovno kap luksuza kako bismo lakše podneli klasnu anksioznost.

Pretpostavljam da male ekstravagancije mogu da nas navedu da se osećamo bliže životu koji želimo, makar dok nas stanje tržišta nekretnina ponovo ne vrati u realnost.

A barem možete da zadržite Loewe bočicu.

Iz pouzdanog izvora znam da možete da je dopunite Mrs. Meyer's Tomato Vine sapunom za ruke - i radi podjednako dobro.