Otac je važan isto koliko je važna i majka.
Miša Stojiljković je poznati psiholog i novinar, autor serijala „Tata, ti si lud“, čovek koji je od trenutka kad je postao otac počeo aktivno da se bori da i tate u našem društvu dobiju svoju punu ulogu.
Kroz razne projekte i svoju radio-emisiju Miša je stekao uvid u to kako tate žive širom Srbije, šta su njihove potrebe, kakve odnose imaju s partnerkama i decom, te kako usklađuju karijeru i roditeljstvo.
Zbog toga dobro zna šta muči tate u Srbiji u ovom veku.
Zato nam je Miša objasnio koje su to stvari koje bi olakšale najvažniji posao svakog ćaleta u Srbiji i kom idealu treba da težimo.
„Na početku moram da dam mali disklejmer – a on glasi da će nekome izgledati preterano čak i neopravdano da se u situaciji kada imamo ovoliki broj femicida i ovoliki broj slučajeva porodičnog nasilja, gde su u 90 odsto slučajeva žrtve žene, da mi sad pričamo šta muči muškarce. Voleo bih da naznačim da je to jako važan aspekt priče, koji je, međutim, direktno povezan s ovim drugim. Duboko verujem na osnovu svog ličnog iskustva i iskustva svih muškaraca sa kojima sam pričao da je – veće angažovanje muškaraca u porodičnom životu možda čak i lek protiv nasilja. Iako to deluje suviše utopistički i kao neka parola, kada se čovek malo bolje zamisli nad tom temom, onda možda može da se složi sa mnom“, kaže Miša za Zadovoljnu.
Očevi nisu manje važni od majki
Deci jeste potrebna majka, ali im je potreban i otac. Psihologija u 21. veku govori o muškarcu i ženi kao podjednako važnim. Ranije je majka smatrana za primarni objekat vezivanja deteta, ali sada se smatra da su i majka i otac primarni objekti vezivanja deteta. To neće moći da promeni biološku činjenicu da je majka ta koja je devet meseci trudna i da je majka ta koja rađa i doji dete, te da je nekako sasvim prirodno i očekivano da veza bebe sa majkom bude na početku jača i važnija, bebin opstanak zavisi od majke i od mleka od starta, od rođenja, ali posle prvih nekoliko meseci života uticaj oca je podjednako važan kao i uticaj majke. Bebi je taj kontakt sa muškom figurom podjednako bitan. Muškarci mogu da pruže istu količinu topline i ljubavi kao i žene, i tu apsolutno nema nikakve razlike u potencijalima muškaraca i žena, pa je logično što se u 21. veku zaista vidi veliki pomak bukvalno u celom svetu, na svim kontinentima, da muškarci žele da se više i aktivnije uključe u odgoj svoje dece i u njihovo odrastanje, u porodični život, a to važi i za Srbiju.
Poslodavci da dozvole usklađivanje posla i roditeljstva
Prema brojnim istraživanjima, a jedno od većih je IMAGES (International Men and Gender Equality Survey), sprovedeno u više od 30 zemalja na svim kontinentima, u Srbiji urađeno 2018. (može da se nađe na internetu), a rezultati pokazuju da je situacija u celom svetu vrlo slična, a to je da muškarci imaju potrebu da budu deo svoje porodice, ali da imaju veliki problem – a to je da ih poslodavci ne razumeju.
Naime, ekonomske prilike su takve da i dalje širom sveta uglavnom muškarci više rade od žena, zarađuju više i da im je onda i veći teret da usklade svoj posao sa isto tako jakom potrebom da budu deo porodice. Ako navodimo taksativno stvari, to bih naveo kao prvu.
Veliki problem je da očevi uklope posao i porodicu, a to i te kako važi i za Srbiju. Relevantna sociološka istraživanja pokazuju da muškarci sada sve više grade svoj identitet oko očinstva, što znači da im je to što su očevi važan izvor njihovog identiteta. Ranije su, kažu sociolozi, to bili porodica i posao, ali porodica kao kolektiv. Muškarci se, naime, nisu mnogo mešali u neke emotivne veze unutar porodice, već su više bili neki surovi, strogi autoriteti koji su odlučivali o svemu i disciplinovali sve u porodici. Veliki pomak se dešava u 21. veku jer sada muškarci uspostavljaju mnogo emotivnije i konkretnije veze sa svojom decom. To nije odnos s porodicom kao celinom već odnos sa svakim pojedinačnim detetom i, naravno, odnos s partnerkom. Stvari se značajno menjaju.
Prisustvo porođaju
Prisustvo porođaju je takođe jedna važna stvar. Kod nas i dalje muškarci moraju da urade briseve svega i svačega da bi ih pustili na porođaj. Razumem da je to imalo smisla u doba korone, ali ni pre toga situacija nije bila povoljna. Zdravstveni radnici bi morali da prođu možda i neke obuke da shvate da muškarci podjednako žele da budu prisutni uz svoje partnerke koje dolaze na ultrazvuk i na redovne preglede tokom trudnoće, da žele da budu tu i na porođaju, nema ih još mnogo, ali čini se da ih je sve više. Na Zapadu je to standard, naročito u Skandinaviji, gde otac preseca svom detetu pupčanu vrpcu.
Podsećanja radi, ponovno prisustvo pratnje u nekim porodilištima u Srbiji omogućeno je kao rezultat inicijative portala Zadovoljna pokrenute u julu 2022. i to nakon ispovesti urednice Dragane Pandurević Jovović o akušerskom nasilju koje je pretrpela na porođaju u KBC „Dragiša Mišović“.
Više vremena za bebu odmah posle rođenja i obavezno plaćeno odsustvo za tate
Roditeljsko odsustvo postoji u mnogim zemljama kao pravna kategorija, ali se slabo gde primenjuje, uostalom i u Srbiji su podaci neverovatni – recimo da imamo 60.000 porođaja godišnje, a ne znam da li 500–600 muškaraca, u vrh glave 1.000 iskoristi roditeljsko odsustvo. To je malo više od jednog procenta. U skandinavskim zemljama, Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, to se uveliko podrazumeva. Podaci iz istraživanja pokazuju da bi muškarci sve više bili spremni da prihvate da nekoliko meseci ne rade, nego da budu kod kuće sa detetom, ali imaju problem na poslu. Opet povezano s pričom o poslodavcima.
Potrebno je obavezno plaćeno odsustvo za tate – od makar mesec dana. Naš zakon omogućava 12 meseci koji mogu da se dele između mame i tate, mislim da su prva tri fiksna za mamu, a preostalih devet za oboje, ali uglavnom ih u Srbiji koriste žene. Malo muškaraca to ovde koristi, a uglavnom ga podrugljivo zovu porodiljsko, pa pitaju muškarca jesi li bio na porodiljskom, što je malo podrugljivo.
Prema podacima iz Skandinavije, pokazalo se da su očevi koji iskoriste bolovanje efikasniji, odgovorniji i produktivniji na poslu. U šali volim da kažem da očevi što pre žele da završe posao kako bi imali vremena za porodicu. Možda i nije skroz šala. Vreme provedeno sa detetom blagotvorno deluje na tate. Tu se stvaraju neke neraskidive veze između tate i deteta, i to onda doprinosi značajno drugačijem kvalitetu odnosa između roditelja i deteta, a istraživanja su pokazala da takva deca izrastu u ljude sa boljim kognitivnim performansama, emotivno su stabilniji, socijalno bolje uklopljeni. Ima pozitivnih efekata i na muškarce i na žene – koji su zadovoljniji vezom, partnerom itd., fiziološko zdravlje i kod muškaraca i kod žena je bolje. I u takvim porodicama je dramatično manje nasilja – tamo gde su očevi od starta uključeni u roditeljstvo. To i sami očevi uviđaju, ali dolaze u sukob sa realnošću – mnogo rade, a imaju malo vremena za porodicu.
Ima ipak kompanija koje to shvataju i koje daju mesec dana plaćenog odsustva muškarcima, što je sjajno i tamo su iskustva odlična, te se nadam da će toga biti još, ali moramo da pokrenemo kampanju na nivou celog društva kako bi to shvatili i muškarci, i žene, i poslodavci. Poslodavci se plaše da će izgubiti radnika, a ne shvataju da će tako dobiti još odgovornijeg i efikasnijeg zaposlenog. Samo treba povesti ozbiljan društveni dijalog o tome.
Starateljstvo i uključenost nakon razvoda
Muškarce brine i još jedna stvar – sudovi po pravilu nakon razvoda starateljstvo dodeljuju majkama. U nekim situacijama, kad ima nasilja u porodici, to je opravdano, ali u nekim drugim situacijama, kada nasilja nema, kada postoji želja muškarca da se brine o deci, tu onda nema opravdanja, on treba da bude ravnopravno uključen u odrastanje deteta. To takođe treba istaći.
Omogućavanje tatama da budu uz decu u bolnici
Poseban problem jeste omogućavanje tatama da budu uz decu dok su deca u bolnici. Kod nas postoji pravilo da može mama da bude uz dete, ali ne i tata. Ima nekih situacija da mama nije tu, pa onda mora tata da bude sa detetom – i šta onda? Po pravilu u bolničkim sobama mogu da ostanu majke sa decom, pa je nezgodno i jednima i drugima da sa detetom ostane muškarac u istoj prostoriji – ali onda mogu da se naprave neke prostorije za tate da budu sa decom u bolnicama tokom nekih dužih lečenja. To je još jedna situacija koja ne ide u prilog muškarcima.
Pozivanje očeva kad se dete razboli
U skandinavskim zemljama, kad se dete u vrtiću razboli, nekad zovu mamu, nekad zovu tatu, u Srbiji po pravilu zovu mamu, mama, dete vam je bolesno, dođite da ga pokupite. Ne vidim zašto tata ne bi mogao da dođe da pokupi dete. Ali to je stvar svesti o toj celoj temi i tu se vidi uticaj kulturnog nasleđa, predrasuda i rodnih stereotipa da žene rade jedno a muškarci drugo. Teško nam je da prihvatimo da, kada su deca u pitanju, možemo da radimo sve isto. Muškarci jedino ne mogu da budu trudni i da doje dete – sve drugo mogu da rade podjednako kvalitetno i motivisano kao i žene, samo je stvar dogovora između svakog konkretnog para – šta će ko i kada da radi i koliko, to je deo intimnog odnosa, prećutnog ili jasno izgovorenog dogovora.
Nema edukativnih sadržaja za tate
Za mame postoji veliki broj sadržaja – od dodataka u novinama, tekstova na internetu itd., a za tate jako malo materijala može da se nađe. I to je nešto što muškarci ističu da im nedostaje – više medijskih sadržaja na temu očinstva i više radionica, nekih edukativnih sadržaja vezanih za roditeljstvo, odnosno za očinstvo. Ženama je to mnogo dostupnije, postoje brojne pripreme za porođaj, razgovor sa babicama, sa patronažnim sestrama, sa pedijatrima, psihološka podrška… Ipak, mnogo je drugačije u 21. veku, mnogo je više muškaraca koji zajedno sa svojim partnerkama idu na pripreme za porođaj itd. ali mislim da su oni i dalje u manjini te da se to dešava u velikim gradovima, u seoskim sredinama to prosto i ne postoji, tako da je to još jedna stvar koju bi trebalo omogućiti muškarcima. Muškarci nisu navikli na neku vrstu grupne emotivne razmene sa drugim muškarcima, takvo iskustvo postoji uglavnom u kafićima, kafanama ili kladionicama, kada se gledaju utakmice. Ali muškarci u istraživanjima širom sveta kažu da im nedostaje neka vrsta podrške drugih muškaraca i razmena i na emotivnom nivou i na iskustvenom nivou kada je u pitanju roditeljstvo – i muškarci imaju potrebu da razgovaraju o očinstvu sa drugim očevima, ali nemaju baš gde da je ostvare. Postoje neke inicijative, postoji jedno sjajno udruženje koje se zove „Prvi put sa ocem“, ono radi već 10 godina i organizuje kampove za tate sa decom, i tamo se rade razne radionice – to je jedna svetla tačka u Srbiji. Ja sam donedavno počeo da sarađujem sa kompanijom „Biosave“ i sajtom koji se zove bebologija.rs, gde držim grupe podrške sa „trudnim“ tatama, odnosno sa muškarcima čije su supruge trudne. Takođe, imam i saradnju sa Udruženjem „Roditelj“, gde radimo onlajn radionice na temu očinstva, ali to je nedovoljno, potrebe su mnogo veće tako da bi bilo lepo napraviti neku mrežu grupa podrške, gde bi muškarci mogli da dobiju neku emotivnu podršku i razmenu, ali i neku vrstu edukacije za sve te teme koje su važne.
Ja vodim grupe podrške, to je ono kad sedimo u krugu, pričamo i učimo jedni od drugih, razmenjujemo iskustva i razmatramo da li možemo neko od tuđih iskustava da primenimo. I u toj grupi i za onlajn radionice sva mesta su popunjena u oktobru, mislim da i to mnogo govori koliko su nam te stvari potrebne. Pozivam ljude zainteresovane za ove teme da prate sajt Udruženja Roditelj i bebologija.rs jer će tu u drugoj polovini oktobra biti sve najavljeno. Iskustvo je da se za dva sata po najavi grupe, ona popuni. To pokazuje da postoji velika potreba.
Nasilje i to što je ono društveno prihvatljivo
Mora da se pomene da su muškarci, iako su u 90 odsto slučajeva počinioci nasilja, u 70 odsto slučajeva i žrtve nasilja. To muči muškarce. Muči ih model koji im se nameće od malih nogu. Otkako se rodimo, okruženi smo porukama da dečaci ne treba da plaču, da dečaci, kasnije muškarci treba da budu čvrsti, jaki, da imaju neku vrstu fasade i da ne pokazuju emocije, da su emocije loše za nas, ne daj bože da te neko vidi da plačeš jer kakav si ti to muškarac ako plačeš, nazivaju te pogrdnim nazivima u tim situacijama, mislim da nam je tu potrebno onako dugoročno gledano par decenija rada na toj tem kako bi se nešto promenilo. Nasilje je ogroman problem za sve, iako su muškarci najčešće i počinioci i žrtve. Na tome treba dugo i posvećeno raditi jer je nasilje jedan od glavnih generatora svih drugih problema – to što su muškarci od detinjstva izloženi raznim oblicima nasilja. Pritom ne moraju imati loša lična iskustva, ali svuda oko sebe gledaju druge muškarce kako se ponašaju nasilno i prema muškarcima i prema ženama. Mislim da stvarno moramo mnogo da radimo na tome.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
