Da li je "svesno roditeljstvo" nemoguća misija?
Izdavačka kuća „Harfa“, koja je usmerena na izdavanje knjiga za roditelje, postavila je na svojoj Instagram stranici objavu koja je privukla dosta pažnje. U pitanju je izmišljeni dnevnik dvogodišnjakinje koji je mnoge rasplakao, ali je neke naterao i da prevrnu očima.
„Da li bismo voleli da naša deca odrastu u roditelje koji smo mi danas? Ili želimo nešto bolje za njih? Vreme je za radikalno buđenje. Svesno roditeljstvo je ključ za srećno i zdravo detinjstvo“, stoji u opisu posta.
„Kako je ovo dobar post. Šta zapravo znači pravilna stimulacija – dopustiti detetu da uči, da uradi, da se osamostali. Osnaživanje od strane roditelja koje donosi dalju motivaciju i definitivno pozitivnu emociju koja je nužna na tom putu. Podrška, čista podrška deteta na putu odrastanja“, glasi jedan komentar sa Instagrama.
Na Tviteru su mnoge majke napisale kako je ovo „preterano filozofiranje“ i da je potpuno nerealno odgajati dete na taj način u moru svakodnevnih obaveza.
vidim mnogi ovo dele i oduševljavaju se, možda bih i ja al zapravo imam obaveze i vreme u koje negde moram da stignem, a ti sine slobodno vežbaj obuvanje i izuvanje u slobodno vreme pic.twitter.com/rjstIt5n5T
— Anja (@anjastanisic) November 24, 2022
„Vidim mnogi ovo dele i oduševljavaju se, možda bih i ja al zapravo imam obaveze i vreme u koje negde moram da stignem, a ti sine slobodno vežbaj obuvanje i izuvanje u slobodno vreme“, napisala je jedna mama i dodala: „Ovo nabijanje krivice roditeljima jer žure i ne mogu da u svakom trenutku puste da to radi samo da ne bi uvredilo njegova osećanja je zaista previše“.
Upravo o ovome je nedavno za Zadovoljnu govorila Brankica Stanojević, diplomirana psihološkinja sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima.
„U principu, zlatno pravilo je da sve ono što dete može samo da uradi niko drugi umesto njega ne treba da radi. Mi u psihologiji to zovemo zona narednog razvoja. To je onaj period kada neka funkcija kod deteta nije u potpunosti sazrela, ali počinje da sazreva. Roditelj treba uvek da vodi računa o tome i da to podstiče. To zapravo vodi ka osamostaljivanju.
Međutim, u praksi ne biva uvek tako, nažalost.
„Kad dete motorički sazri da može samo da jede, roditelji neretko to odlažu – da se ne bi prljalo, da ne bi pravilo nered, da bi to išlo brže – pa ga oni hrane i dalje, iako bi trebalo da ga podstiču da nastavi da samo to radi. A baš u tom periodu zapravo treba podsticati koordinaciju ruku, usta…“, istakla je ona i objasnila da se ovaj princip može i treba primeniti i na druge situacije u razvoju, kao što je samostalno oblačenje.
Ipak, ni stručnjaci ne smatraju da detetu treba dati beskonačnu slobodu i samostalnost kad su svakodnevne fnkcije i aktivnosti u pitanju. Čuvena pedagoškinja Marija Montesori pisala je o tome kako bi trebalo da osamostalimo dete da se samo obuče:
„Poslednjih godina, zamisao da se deci omogući izbor u mnogim oblastima njihovog života postala je široko prihvaćena. Nažalost, neophodnost ograničavanja izbora na nivo prihvatljiv za malu decu nije toliko dobro shvaćena. Mala deca mogu da podnesu dve opcije, tri su već previše. Oni ne mogu da promisle o podesnosti svoje odeće za određenu priliku ili vremenske prilike. Roditelji treba da za njih naprave odabir koji odgovara ovim kriterijumima. Dobar način da omogućimo izvestan izbor, ali da ga zadržimo unutar sposobnosti deteta jeste da roditelj izloži dva odela pred dete i pusti ga da izabere jedno. Ako dete ne bira spremno, onda odrasla osoba mora da odabere. Ne dopustite da oblačenje postane prilika za pregovaranje ili manipulaciju. Ako dođe do toga, to je znak da odeća preuzima previše važnu ulogu u životu malog deteta. U tom slučaju je najbolje zaboraviti na izbor u vezi sa odećom i koncentrisati se na omogućavanje ograničenog izbora u drugim oblastima dečjeg života, kao što je izbor povrća koje ćete zajedno pripremiti za večernji obrok. Izbor je značajan element razvoja volje deteta, kao što ćemo pokazati u devetom poglavlju. Međutim, previše izbora u previše oblasti je preplavljujuće i zbunjujuće za malo dete. Tako izbor, umesto da gradi samopouzdanje, može da ga uništi.“
A evo šta piše u postu koji je uzburkao mnoge roditelje.
Iz dnevnika dvogodišnjakinje:
„Danas sam se probudila i želela sam da se obučem sama ali mi je rečeno: ‘Ne, nemamo vremena. Pusti da ja to uradim.’ To me je rastužilo. Htela sam da jedem sama koristeći svoje ruke jer nikako ne uspevam da viljuškom ubodem hranu ali mi je rečeno: ‘Ne, previše si neuredna. Pusti da te ja nahranim.’ To je učinilo da se osećam frustrirano. Htela sam da sama obujem svoje cipele, odšetam do automobila i uđem sama ali mi je rečeno: ‘Ne, moramo da požurimo, nemamo vremena. Pusti me da te ponesem pa ćemo ti obuti cipele kad stignemo.’ To me je rasplakalo. Htela sam sama da izađem iz automobila ali mi je rečeno: ‘Ne, već kasnimo, nemamo vremena. Ja ću te izneti.’ To je učinilo da poželim da pobegnem, ali su moji roditelji bili brži. Uhvatili su me i dobila sam po guzi.
Kasnije sam želela da napravim kulu od kocaka ali se stalno rušila pa su mi roditelji uporno govorili: ‘Ne, ne tako, ovako…’ Oni nisu shvatili da ja volim kada se kula ruši. To čini igru zabavnom. Odlučila sam da ne želim više da se igram kockama. Htela sam da crtam, ali moje bojice je koristio moj brat, pa sam mu ih uzela. Rečeno mi je :’Ne, ne radi to! Moraš da deliš, to je tvoj brat!’ Nisam sigurna šta sam uradila, ali me je sve to rastužilo – baš sam želela da nacrtam našu kucu Lulu. Zato sam plakala. Želela sam zagrljaj ali mi je rečeno: ‘Velike cure ne plaču zbog ovakvih stvari, sačekaj svoj red. Ako tako nastaviš, nema slatkiša posle večere.’
Pre večere mi je rečeno da je vreme za pospremanje. Znam to jer su mi roditelji več pet puta ponovili: ‘Idi da pokupiš svoje igračke.’ Nisam sigurna šta treba da radim- čekam da mi neko pokaže. ‘Šta to radiš? Zašto samo stojiš tamo? Pokupi svoje igračke, odmah, ili nema slatkiša posle večere!’
Nije mi dozvoljeno da se sama obučem ili obujem, da sama jedem ili da pokrećem svoje telo tamo gde treba da idem, ali sada mi traže da pokupim stvari. Nisam sigurna odakle da počnem. Gde idu ove stvari. Čujem mnogo reči, ali ne razumem šta se traži od mene. Uplašena sa, i ne pomeram se. Moji roditelji postaju sve nervozniji, kažu da ne slušam, a ja i dalje ne razumem šta se očekuje od mene. Već sam i gladna i umorna. Ne znam kako sve to da im objasnim, pa sam samo legla na pod i plačem. Opet sam dobila po guzi; plačem i dalje. Oprali su mi lice hladnom vodom i sad je vreme za večeru.
Htela sam da sipam hranu za sebe ali mi je rečeno: ‘Previše si mala. Pusti da ja to uradim. Ovo je učinilo da se osećam malom. Mama je večeras kuvala nešto novo. Čudno izgleda. Sve vreme govori: ‘Hajde, probaj ovo, jedi ovo…’ i stavljala mi hranu u lice iako ja ne želim to da jedem. Miriše čudno. Sve ovo je učinilo da poželim da bacam stvari i plačem. Ne mogu da siđem sa stolice za hranjenje zato što niko neće da me pusti dok ne pojedem sve što je ispred mene. Stalno govore da moram da uzmem zalogaj. To me tera da plačem još više. gladna sam i frustrirana i tužna. Umorna sam i potrebno mi je da me neko zagrli. Ne osećam se sigurnom niti imam kontrolu. To me plaši. Plačem još više.
Imam dve godine. Niko neće da me pusti da se sama obučem, da hodam sama umesto da sedim u kolicima, niko neće da me pusti da se pobrinem za svoje potrebe ili barem da probam. Međutim, od mene se očekuje da znam kako da delim i da ‘slušam’. Od mene se očekuje da znam kako se ponaša i da se nosim sa svojim osećanjima. A kako mogu od mene da očekuju da se nosim sa svojim osećanjima kad ni moji roditelji sami to ne umeju? Danas su više puta vikali na mene i već sam dva puta dobila batine, a uopšte ne razumem zašto. Od mene se čak očekuje da sedim mirno i budem tiha dok odrasli razgovaraju. Ali ja NE znam sve te stvari.
Nije mi dozvoljeno da vežbam svoje veštine hodanja, guranja, povlačenja, zakopčavanja, otkopčavanja, prosipanja, serviranja, penjanja, trčanja, bacanja ili rađenja stvari koje znam da mogu da radim. Stvari koje me zanimaju i čine me radoznalom – to su stvari koje mi nije dozvoljeno da radim.
Imam dve godine. Nisam neposlušna – frustrirana sam. Nervozna sam, pod stresom, preplavljena i zbunjena. Potreban mi je zagrljaj…“
***
Bonus video: Investicije za bebe koje se isplate
Pratite nas i na društvenim mrežama:
