Nikad nisam imala previše strpljenja. I kao dete htela sam sve, ako ne odmah, a onda u roku od deset minuta. Iskustveno onda saznate da ne može baš sve kako ste zamislili i onda se učite da u određenim okolnostima budete strpljivi.
Kao dete sam išla na slikanje. I tad sam volela da povlačim debele i jarke linije, malo jer mi se to sviđa, malo i zbog toga što nisam imala strpljenja da gledam kako nastaje akvarel.
A onda je došlo vreme baš za taj akvarel, i čini mi se, mesec dana smo, dva puta nedeljno, kad su bili časovi, nanosili po jedan sloj , odnosno mlaz obojene vode, koja se onda tako slivala. Onda se to osuši, pa onda za pet dana preko te modre ti udariš žutu, pa se ona sliva preko i dobija se potpuno drugi utisak.
Kako sam žarko želela da preko tog grimiznog ćupa samo udarim ogromnu bordo tačku ili da ga oivičim crnim u da poteza, da bude kao nešto što bi naslikao Lihtenštajn. Malo je u vezi sa mojim ukusom u umetnosti, ali i sa strpljenjem.
Ja sam se na tim časovima učila strpljenju. Kao i kada učiš jezik, pa moraš da budeš strpljiv da sve legne na svoje, da gramatika postane organski logična, da ti bude stvarno jasno, pa da se oslobodiš straha da nešto ne radiš kako treba.
Ja sam bila beskrajno nestrpljiva, nervirali su me časovima na kojima smo, navodno bili u procesu, nervirale su me seanse i lagana pomeranja. A sad bih samo to radila, sad bih večno bila u tim raznim procesima, to me raduje i odmara, a opet i angažuje tu nestrpljivu dušu.
Sad baš neću gotove odgovore. Što je brzo, to je i kuso. Hoću da ostane krtina, da otpadne samo to što smeta, a za to treba vremena. I ako.
Svakog dana, kada vodim dete kući iz vrtića on čita registracije kola. I čita se registracije svih kola pored kojih prođemo. I dok ih ne pročita nema micanja. I to traje, a napolju je hladno, ali smo u procesu, u igri smo, i čini mi se da je ona detetu najvažnija dok se pomeramo santimetar po santimetar.
Ni kolači, koje nosim u torbi, a za koje sete zna da su tu, čak ni oni nisu razlog da se prestane i da se jurne kući. A dete zna da su kolači kremasti, da nisu orasnice, pa da ih neće dobiti tu na ulici.
I on čita, uglavnom u to beogradske registracije, pa je početak uvek isti, onda se ja obradujem kad vidim da je sledeća čačanska ili kragujevačka registracija, ili možda džip sa bečkom adresom. Čisto da bude raznoliko. Dete iskusno razlikuje nulu i O, i tako idemo lagano, hladno je, duva košava, obara nam kapuljače sa glava, ali igra se nastavlja. Zahvaljujem čoveku što se isparkirava, eto, jedna manje.
A onda mi padne na pamet kako je ovo genijalno, kako treba da imam strpljenja, jer je ovo nešto lepo i nešto dobro, dete zna slova i brojeve, dete se raduje, zabavlja ga taj red i poredak, boje i oblici. A i ja, gde žurim?
Šta li ću to spektakularno da uradim za tih dvadeset minuta kod kuće? Evo nas na ulici, na ne toliko čistom vazduhu, ali se nadam da sa Dunava valja i udara, za nas ljubitelje košave, provodimo vreme zajedno i smejemo se, dete uči, zato što voli, ne zato što ga neko tera.
A ja treba samo da imam malo strpljenja. Kao i za većinu dečijih igara. Što i imate decu ako nećete da imate strpljenja i da se malo radujete sa njima? Njima su sve te stvari magične, setite se kako su vama bile isto magične kad ste bili mali, kako su vam stvari bile važne.
E pa ja biram da imam strpljenja, a onda shvatim kad god se prepustim tom procesu ili igri, koliko me to odmara, smiruje, raduje.
Sada je to čitanje registracija, sutra to možda bude slaganje najvećeg pazla sa nekim gladiolama, Bošom, Brojgelom ili nedajbože kakvim Džeksonom Polokom.
Velika je mudrost izrećena onomad u pesmi – All we need is just a little patience!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
