Bivajući i samo pet dana u Atini pre nekoliko dana ponovo sam dobila poriv, zapravo mnogo istovremenih poriva. Jedan od njih svakako je bio onaj da ponovo pročitam celu antiku, barem onu koju već jesam.
Imam tako mnogo ideja, koje teško da ću moći tako lako da uguram u ovo malo vremena, ali da – bilo bi lepo ponovo, kao na studijama dramaturgije imati vremena za čitanje Eshila, Euripida, Sofokla. A sećam se i kako sam ih tada čitala, u julu mesecu, izvaljena na fotelji, spremala sam ispit, po tepihu i parketu bilo je prosuto milion papira i beleški, u tanjiru lubenice i dinje.
Sa jedne strane, da mi je sada tog vremena koje sam imala tad, a sa druge – lepo je što ću to u budućnosti čitati samo sa uživanjem, bez ideje da čitam i učim za ispit. Zapravo, tog vremena ima, samo treba staviti knjigu pored kreveta, ali ja sam ta pompezna okretačica lista, imam te gigantske ideje, pa sve čekam da imam prazan prostor da pročitam ne jednu, nego da imam vremena za sve drame. I ne samo za njih, nego i za rukavce koji od njih vode, za knjige tumačenja, kritika, interpetacija.
Isto tako nema vremena ni za moj poduhvat ponovnog gledanja Frejžera, Sajnfelda, Dr.Katz-a, za Žicu ili Sopranose. Valjalo bi ići redovno u Kinoteku i gledati sve propušteno, a eno je knjiga 1001 film koji treba da vidite pre nego što umrete, pogledala sam verovatno tek samo polovinu, a i ovo što sam pogledala želim ponovo.
Tako je i sa gradovima, ide mi se u one gde sam bila kao i u one u koje nisam zakoračila. I nisam jedina, poznajem još ljudi koji bi sve. A koji bi opet i da imaju i dane niskih frekvencija i sniženog tempa, kao što ih je imao taj momak koga smo moj muž, dete i ja videli spuštajući se niz umereno vijugave i strme stepenice atinskog brda Likabetus, negde na polovini.
Šta je on to radio? On je na tom nestvarno lepom mestu, obraslom mlečikastim kaktusima iz kojih su pupili crveni cvetovi, sa pogledom na grad sastavljen od belih staklića (meni Atina uvek tako izgleda), dakle, on je sedeo na steni i čitao knjigu.
Mesto za zen, mesto za mudrost. Prvo sam pomislila kako je on potpuno suprotno od mene, muža i deteta, zajapurenih, malo oznojenih, napojenih sokom i pivom na vidikovcu kod predivne bele crkve, mi se spuštamo niz stepenice uzbuđeni otkrivanjem grada, a on sedi, miran, spokojan i čita.
A opet, nismo mi toliko različiti, mi otkrivamo jurnjavom, on zenom. Mi tek otkrivamo grad, ne znajući šta nosi sledeći kamen, korak, pločica, kaktus, ugao, a on je verovatno Atinjanin, ili možda i nije, možda je iz nekog udaljenog sela, ali živi u Atini, apsolvirao je, upoznao grad, možda ga i dalje isto uzbuđuje, ali može da se pritaji i smiri, sedne na stenu i čita knjigu, i tek letimično podigne pogled i vidi grad, vidi divlje rastinje, more u daljini.
Antički filozofi su hodali, išli okolo, radili ono što zaista jeste moj ideal izlaska – šetati i razgovarati. Više volim da šetam i razgovaram, nego da sedim i razgovaram. Zato su i došli do tako dobrih i mudrih ideja, kretanjem se otvaraju svetovi. O tome je pričao moj divni profesor scenarija sa fakulteta, inače naš slavni reditelj Miša Radivojević – junaci treba da se kreću, ne da sede.
A opet, nije ni ovaj lud što sedi. Zašto ne bi? Našao je odlično mesto, u igri kaktusa i stepenica, u igri mira i nemira, grad ispred njega se svakako kreće, ali on to ne primećuje, remeti ga tek pokoji turista ili kučkar čija je ovo dnevna ruta. Da sam Atinjanka ja bih sigurno stalno išla gore dole i zbog tela i zbog uma, i zbog svežih ideja i odluka koje treba doneti. Ne znam da li bih sedela ovde i čitala.
Nemam naviku da čitam napolju, a deluje mi uzbudljivo. Ni u Beogradu ne čitam na klupi na Kalemegdanu, a ne znam zašto ne. Probaću to u gradu koji znam i koji sam navodno, kao Beograd apsolvirala i našla mu ključ.
Sledeći nivo bio bi biti u zenu i biti miran u gradu koji ne znaš, umiriti damare u stomaku, želju za znanjem i saznanjem i samo utonuti u slova i letimično pogledati ispred, u Akropolj, Sintagmu, u belinu i plavetnilo.
Uzeti to parče vremena bilo bi tako čarobno, pustiti da vreme traje, da priroda deluje, da se iz knjiga ti grčki filozofi uvuku u naš um, da sebi ponovo damo vremena da se zamislimo, da postavimo pitanje, da budemo u nedoumici, da polemišemo sa nekim drugim ili sa sobom. I to možda baš na mestu odakle je ta polemika i krenula.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
