Dušku Tošiću i očevima u Srbiji

Starim ja, a u ljubav vjere neeemam, pustila sam na jutjubu, dok je Beograd tonuo u svoju prvu poplavu pod Šapićevom vladavinom. Malo je stvari za koje sam u životu verovala da će trajati večno, a Karleušin brak je bio među njima, rame uz rame sa Ivicom Dačićem u politici i masnom pljeskavicom posle izlaska. Ali avaj.

Bez namere da ulazim u detalje njihovog odnosa, koji je godinama unazad hrana za tabloide i laka zabava za očajne domaćice i dokone domaćine, osvrnula bih se na jedan detalj koji mi je zapao za oko i prilično zagrebao moja sveže hormonalna materinska osećanja.

U poruci koju je uputila medijima Jelena Karleuša kaže: “Preživela sam sve, pa ću i ovo. Život ide dalje. Kako bih sprečila netačne natpise, sva bračna imovina prepisana je na našu decu, starateljstvo nad našom decom pripada meni.” I naravno, pitanje imovine je tema na koju su se nakačili mnogi mediji, jer šta je slađe nego da čitamo o parama koje nemamo? Pitanje starateljstva, međutim, ostalo je neupitno, jer, deca i treba da pripadnu mami i to je ok. Mnogi očevi se odriču starateljstva iz tehničkih razloga i to je ok. Ne znači da će nestati iz života svoje dece, da im neće kupovati nove patike za školu, da ih neće voditi na letovanja i uspavljivati kad su bolesna. Ali starateljstvo ide mami i tatu niko neće razapinjati zbog toga što se zvanično odrekao prava nad svojom decom. To je tako normalno i nije nikakva vest. I to me zagrebalo u dušu.

Jer, da je situacija obrnuta, da je nekim čudnim slučajem Karleuša prepustila starateljstvo Tošiću, u roku od pet minuta bi cela Srbija, verovatno i dijaspora, brujala samo o tome, o nemajci koja napušta svoje mladunce, o rospiji koja nema pravo da se zove majkom, i tako dalje, da ne nastavljam niz potencijalnih uvreda koje u ovakvim situacijama lepe ženama. Znate o čemu pričam jer u svojoj okolini sigurno imate bar jednu takvu majku, koja je iz ovih ili onih razlog morala da prepusti starateljstvo mužu, što ste možda i sami uz kaficu sa prijateljicom ocenili kao nešto što “nikad nećete moći da razumete”. Jer niko ne razume ženu koja ostavlja decu, ali svi razumeju muškarca.

Kao majka, potpuno sam svesna težine te uzrečice “jedna je majka”. Tačno je, jedna je, i toliko toga u roditeljstvu zaista može samo majka, a otac, koliko god bio dobar i posvećen, ne može da je zameni. Valjda nas je priroda u tim ulogama tako programirala. Ipak, toliko bih volela kad bi se malo više, što u životu, što u javnom diskursu, čulo i “jedan je otac”. Kad bi se imperativ dobrog roditelja jednako nametao i majkama i očevima. Kad ne bi samo žene bile pod lupom za svaki korak koji naprave kao majke, a očevima se za sve nalazilo opravdanje. Kad se za tatu koji je aktivno uključen u odgajanje dece ne bi govorilo da “mnogo pomaže” mami, kao da je on nekakav pomoćni radnik koji izvršava naređenja.

Tražim li previše ako očekujem da otac bude ravnopravni učesnik u roditeljstvu čija se uključenost podrazumeva, umesto što se slavi kao neka posebna vrlina? Primera radi, ako tata presvlači i kupa bebu, onda je to veliki plus u njegovom karakteru, a ako je još i uspavljuje ili ostaje sam sa njom, onda je nekakav nadčovek, šta li. I to nam je sve ok jer “većina ne radi ni toliko”, pa “treba da budemo zahvalne”. Po istoj logici nam kasnije bude ok što očevi olako prepuštaju starateljstvo i još lakše se izvlače iz ono malo roditeljskih obaveza koje su obećali da će preuzeti na sebe, jer “sve je to očekivano, takvi su mušarci”. Sve su ovo rečenice koje sam mnogo puta čula od svojih razvedenih drugarica i poznanica i svaki put me zabole, naročito sad kad i ja imam tog nekog sa kim delim ulogu roditelja.

Ne ulazim u to da li će Duško Tošić i roditeljstvo prepustiti Jeleni Karleuši kao što joj je prepustio starateljstvo. Nadam se da neće i da će im biti najbolji mogući otac. Nadam se da sva ta medijska drama oko “razvoda godine” neće za njih biti trauma, kao da razvod roditelja nije dovoljno bolan sam po sebi.

*

BONUS VIDEO: Poznate žene koje izgledaju sve bolje kako stare