Imam pitanje za vozača iza mene koji je jutros legao na sirenu, kad sam stala ženi na pešačkom prelazu da pređe ulicu. Da li si hteo da je zgazim jer ti žuriš?
Milion psovki i pitanja imam svaki dan. Od kad radim na Novom Beogradu, gradski trubaduri kreću s nervnim slomom nešto pre 16h. Kolona u Mihajla Pupina deluje kao da ne mrda, pa kad dođe vreme da se krene kući, automatski počneš da se preznojavaš. Onda uskočiš, tražiš alternativne rute, ponekad čekaš pola sedam da se raščisti gužva, ali ne vredi. Ništa ne vredi! Prihvatiš svoju vozačku sudbinu i nadaš se da si, ako dobiješ srčku za volanom, bar obukao pristojan donji veš i cele čarape.
Ono što ne mogu da prihvatim u gomili, to su oni što sviraju kad staneš pešaku, oni koji neće da te puste da uđeš iz žute trake kad im mahneš i zamoliš, kao i vozači koji voze 20 (bukvalno) na sat dok je put ispred njih prazan, jer bože moj, stigla im je važna poruka na koju u toku vožnje odgovaraju sa osmehom na licu. Tu su i ljudi koji parkiraju na sred da skoknu da kupe nešto iako imaju gde da se uvuku i stanu, pa onda oni što uđu u kontrasmer i prođu celu kolonu na bezobrazluk jer im se može. Ko nam kriv što smo glupi, mi ostali…
U svom tom bahaćenju i kakofoniji zvukova pre neki dan stojim u koloni, pomeranje po milimetar i odjednom tras! Žena od pozadi me udari. Udahem duboko spremna da bljunem vatru, ali u poslednjem trenutku pre nego što sam uhvatila kvaku da izađem napolje, pogledam u retrovizor. Ona sedi u kolima, drži ruke na volanu i glavom padne preko, onako nekako tužno, bespomoćno. Tu mi se vatra ugasi. Pomislim – jadna žena, svi smo zarobljenici ovog grada, umora, stresa, svi imamo trenutak nepažnje, zeleno svetlo za grešku. Izađem, vidim ništa strašno, ona izađe, izvinjava se na rubu suza, da mi telefon da je zovem ako vidim nešto sutra po danu, kažem u redu je, samo pazite, pogledamo se saučesnički, klimnemo i produžimo da čekićamo u koloni.
Kad naučite da psujete za volanom bez da legnete na sirenu, kad propustite druge i prestanete da se ponašate kao da beogradske ulice postoje samo zbog vas, kad stres počnete da hendlujete kod psihologa, a ne u špicu na mostovima i shvatite da ničim niste više bogom dani od drugih, ovaj haos u kom svi živimo će postati podnošljiviji. Ako ne možete – idite peške, govorite tiho i vodite psa sa sobom.
***
Bonus video: Verovanja kod našeg naroda
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
