Da ste me pitali pre nekoliko godina da li su mi potrebni novi prijatelji, rekla bih da mi je društvo toliko veliko da zapravo nema mesta više ni za koga, da ne mogu da nađem vremena da se posvetim ni postojećim, a ne nekom novom ko tek treba da mi se uvuče pod kožu.
Da, i tad sam znala da ima nekih poznanika koje mnogo volim, i koji su mogli da mi budu prijatelji, samo da su bile drugačije okolnosti. Ali nisam o tome razmišljala. Samo nisam želela da namerno upoznajem ljude, znala sam one koji idu na milonge i planinarenja, da bi upoznali neku ekipu, najčešće potencijalnog partnera. I to sam završila, ni to me nije interesovalo, i mogla sam da se opustim i da se do starosti družim sa istim ljudima sa kojim sam se već povezala.
A onda mi se desilo da sam istovremeno osetila zasićenje stalno jednim te istim, da sam osetila da su sa nekim ljudima neke priče već ispričane, a neki drugi koji su možda bili u drugom ili trećem planu izbijali su napred, kao neka jaka markantna boja na akvarelu. Taman kad sam pomislila da mi ne treba više nikog da upoznajem, naišla sam na kolegu pisca i slikara, koji mi je postao drugar. Možda se ne viđamo svakog dana, ali je on upoznao i moju blisku drugaricu i jednom na piće doveo svoju, i onda smo napravili ritual odlaska u jednu specijalnu kafanu, nas četvoro, i eventualno njegov pas. I postali baš dobra ekipa, što mislim da je budućnost druženja u tridesetim.
Da, i ranije smo se družili u ekipama, ali je u njima bilo i po dvadeset ljudi i bilo je zabavno, dok si mlad i možeš da prihvatiš tu dinamiku čopora. Možda zvuči dosadno, ali najbolji izlasci u trideset šestoj su sa nekoliko ljudi sa kojima sedneš, nešto lepo jedeš i razgovaraš. Da, smejala sam se pre desetak godina i čudila kakvi su to ljudi koji su odustali od party hard izlazaka do šest ujutru. Do čega smo došli? Do toga da jedemo fin komad mesa, pijemo dobro crveno vino i zovemo oko pola dva svoje taksije. Da, tako je i to je lepo i opuštajuće, ali i dobro za naša tela, koja sutradan treba da budu i na poslu, da ne budu slomljena, da budu živahna.
Pročitajte još:
Ali nije to poenta ovog teksta, već to da u takvim malo laganijim interakcijama možeš da upoznaš neke nove ljude i da ti se dopadnu, pa da onda budeš spreman da daš taj novi začin svom životu. Možda se nećeš sa nekom družiti svakog dana, ali takvi iznenađujući suseti sa novim ljudima su kao limun u kiseloj vodi. Može, jer je osvežavajuće.
Tako smo pre nekoliko dana, kad smo radile emisiju koleginica i ja upoznale čoveka, za koga se deset minuta kasnije ispostavilo da je car, da je neko na našim talasnim dužinama. Razgovor koji ide spontano i jezgrovito, replike koje se smenjuju kao na filmu. A da, ceo taj dan delovao je kao Altmanov film. Trebalo je da se nađem sa svojom starom drugaricom, da intimno i tiho prebiramo po onom što se desilo od kad se nismo videle. Ali sam ja na to piće povela koleginicu, jer je bila mnogo gladna, sele smo nas tri, to se pretvorilo u ručak. I kao da to nije bilo dovoljno, gost iz naše emisije, inače izdavač i prevodilac, odneo je neke knjige okolo, a onda došao i on da sedne, a nije da ga nismo zvale. Brinula sam se kako će mojoj tihoj i diskretnoj drugarici da prija taj malo invazivniji, a opet vrlo relaksiran i sadržajan razgovor o književnosti, životu, Trumanu Kapoteu, o brusketima koji su bili baš ukusni, kao i ćuretina sa šljivama. Ali da, to sam nova ja, ja okupljam razne ljude, ja pravim od susreta švedski sto i to mi se sviđa. Da, sve je delovalo kao Altmanov film, možda nešto slično jednom i snimim, ljudi samo prilaze stolu, tako je to kad je restoran u centru grada i napolju, stalno prolazi neko poznat, a onda ga pozoveš i ponovo karta pića i dnevni meni, nije loša ni piletina u sosu od sireva, tu nekako nema greške. Koleginicina drugarica i njen pas, svi se upoznajemo i objašnjavamo ko koga kako poznaje, a možda i nije važno, skupili su se neki random ljudi da jedu. Prolazi i bivša devojka mog druga, da li će se i ona pridružiti ili ipak ne.
I baš pričam sa koleginicom – naravno da imamo svoje bazične ekipe, najbolje prijatelje, što bi rekli naši stari – intimuse, ali je baš lepo nekad prokrviti taj sistem, čuti nešto novo, od nekog novog, neku egzotičnu teoriju, neku novu biografiju i pogled na svet. Prijatelji novi gde ste? Svuda okolo. Čak i da se sa nekim vidim samo jednom taj bljesak je zabavan i uzbudljiv. Ako ništa, eto ideje za film, film po onom danu kada su se ljudi samo nizali za stolom i kada je konobar desetina puta donosio dnevni meni. Na kome ni obična čorba nije loša. Naprotiv. Iznenađujuće. Kao što mogu da iznenade i novi ljudi.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
