Može da izdrži pod vodom sedam minuta.
Omiljeni crtani film Tijane Nikolić oduvek je bila „Mala sirena“ – a u odraslom životu, uspela je da postane mnogo moćnija od čuvene Arijel. Ove godine je na Svetskom prvenstvu koje je održano u Beogradu u bazenskim disciplinama, u sve tri dinamičke discipline bila u prvih 10 i u svakoj oborila po nacionalni rekord. Na takmičenju je učestvovalo 130 takmičara iz 27 zemalja.
Tijana nas je uvela u svet ovog lepog i neobičnog sporta.
Način na koji je Tijana saznala za ronjenje na dah podseća na filmsku scenu. Ona je već ronila s bocom i došla je do naprednijih kurseva, a jednog dana na bazenu je videl scenu koja joj je odmah privukla pažnju.
„U uglu sam videla par ljudi koji zarone i nema ih. Ono što me je privuklo je to što je jedna devojka imala monoperaje koje je ličilo na rep sirene, a moj omiljeni crtani film bio je ‘Mala sirena’. Objasnili su mi da se bave ronjenjem na dah i da su takmičari. Pitala sam da li mogu da probam taj ‘rep’, da ostvarim svoj san iz detinjtva. Pustila sam kosu i ronila sam koliko sam mogla – a kad sam izronila, prešla sam 20 metara manje od nacionalnog rekorda“, priča Tijana za Zadovoljna.rs
Odmah su je regrutovali i otišla je na takmičenje desetak dana kasnije – tu je bila druga u dve discipline i druga među ženama.
„Tako je sasvim slučajno počela moja takmičarska karijera, koja je posle postala i profesionalna“, kaže Tijana.
„Kad potopim glavu – počnem da dišem“
Tijana se bavi bazenskim disciplinama ronjenja na dah – dinamikom sa mono perajima, dinamikom sa stereo perajima (dva peraja) i dinamikom bez peraja. Meri se dužina koju uspete da pređete u jednom zaronu.
Njeni rekordi u tim disciplinama su 151 metar bez peraja, 189 metara s monoperajem i 179 metara sa stereo perajima. Postoji i statička disciplina, u kojoj se meri vreme trajanja zarona, ali se njome više ne bavi – međutim uspela je da izdrži šest minuta i 15 sekundi na takmičenjima i sedam minuta i 12 sekundi na treningu.
„U ronjenju na dah je bitno da ste što više opušteni i da vas ništa ne ometa. Treba da budete najsmireniji kada imate najveću tremu – a to je nešto najteže što sam ikada iskusila. Trebalo mi je dosta vremena i uspona i padova da bih naučila kako to da prevaziđem“, objašnjava Tijana.
Pre zarona, ona se temeljno priprema.
„Ako je moj zaron recimo u 9 ujutru, napravim plan kad ustajem, kad treba da krenem, kad se istežem, šta radim kad dođem na bazen, kako dišem 10 minuta pre zarona, pet minuta, dva minuta, kao i taj poslednji udah. Ali tek kad potopim glavu u vodu, ja počinjem da dišem – to je momenat koji najviše volim“, kaže nam.
„Dok se pod vodom još lepo osećam, dok ne krenu te kontrakcije ili potreba da udahnem, fokusiram se da budem što više opuštena i uživam u početku zarona. Kada krene potreba da udahnem, razmišljam kako treba da ubrzam. Kako odmiče zaron, ubrzavam na svakih nekoliko metara, mislim o okretima, slušam kako mi se telo oseća, razmišljam kad je pravo vreme da izronim i govorim sebi da dišem kad izronim“, opisuje Tijana.
Svako takmičenje iziskuje iscrpne pripreme, a Tijana sve sama finansira – bazen, ishranu, suplemente. SOPAS plaća samo kotizaciju za prvenstvo, a Tijana kaže da ne dobijaju dovoljno sredstava od države, uprkos odličnim rezultatima.
Mit o najopasnijem sportu
Tijana želi da sruši zablude koje vladaju o ronjenju na dah kao izuzetno opasnom sportu. Ona čak misli da je to jedan od najbezbednijih sportova.
„Safety system je na najvišem mogućem nivou – ronioci prate svaki naš metar. Tu su pored nas, ako se nešto desi mogu da pomognu. Najgore što može da se desi je da padnete u nesvest. Ali ronioci vas u roku od pet sekundi izvedu na površinu – dođeš sebi i ni ne znaš da si se onesvestio“, objašnjava.
Njoj se nažalost dva puta na Svetskom prvenstvu desilo da nije slušala svoje telo i znakove koje joj šalje.
„Imala sam preveliku želju i nisam bila mentalno spremna. Gurala sam i desilo se to da sam se onesvestila i bila diskvalifikovana. Onda sam naučila šta treba da radim da me trema ne pojede i da mi ne upropasti zaron koji sam čekala godinu dana“, priznaje.
Ni druga vrsta takmičenja u ronjenju na dah, dubinsko ronjenje u kojem je naravno ključna dubina zarona, nije toliko opasna kao što se možda čini.
„Sada postoji kamera Dive Eye koja prati ronioca od početka do kraja zarona. Toliko je dobra rezolucija, da se vide dlačice i bore onog ko roni. Postoji safety system koji se zove counterbalance – bez obzira na kojoj je ronilac dubini, sa samo jednim otpuštanjem toga, ronilac je za 30 sekundi već na površini. Odmah se daje čist kiseonik. A postoje je i safety ronioci i sonar koji prati zaron – pa na površini vidimo na koliko je ronilac metara. Kada dostigne dubinu koju je želeo i krene da se vraća, safety ronioci krenu da zaranaju na dah. Prvi ga čeka na 30 metara, drugi na 20 i treći na 15. Onda svo troje izranjaju do površine“, pojasnila je ona.
Osećaj koji svako treba da iskusi
Tijana se trenutno bavi podučavanjem i kaže da je za kurs ronjenja na dah dovoljno samo da znate da plivate. Ljudi dolaze zbog nostalgije za detinjstvom, zbog sportskog izazova, ali zbog filma „Big blue“, rekla nam je kroz smeh.
Otkrila je da su sva okolna mora – u Hrvatskoj, Grčkoj, ali i Egiptu – jako atraktivna za ronjenje. Tijana sve poziva da bar jednom osete kako je kad uploviš u dubinu.
„Ronjenje u dubinu je najfascinantniji trenutak koji svaka osoba može da oseti i iskusi. To je ‘free fall’ kada posle tridesetak metara prestanete da radite rukama i nogama i prepustite se dubini koja vas vuče da sve dublje ronite. To je fenomenalan osećaj koji svako treba da proba“, kaže ova šampionka.
A što se tiče razlike između ronjenja na dah i ronjenja sa bocom, Tijana ima rečenicu koja je savršeno opisuje.
„Skuba ronioci gledaju oko sebe, ronioci na dah u sebe“.
***
Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
