Dve nedelje sam se svakog jutra umivala ledenom vodom: Jedna stvar me je posebno iznenadila

Dejzi Džouns za Vogue France kaže da je odlučila da svakog jutra, čim se probudi, uroni lice u ledenu vodu, a da su je rezultati potom prilično iznenadili.

„Zapravo, dugo sam ignorisala sve preporuke koje se tiču nervnog sistema. Mislila sam da je, baš kao i izrazi poput ‚briga o sebi‘ ili ‚svesna prisutnost‘, i izraz ‚regulacija nervnog sistema‘ izgubio svako značenje i postao samo još jedan marketinški trik kojim pokušavaju da nam prodaju razne alatke za velnes rituale. Međutim, kada sam počela da se suočavam sa hroničnim zdravstvenim problemima, nervni sistem odjednom je privukao moju pažnju.“

Otkrila je da nije reč o nečemu neodređenom i apstraktnom, već o složenom biološkom kontrolnom centru koji upravlja svime, od naše reakcije na stres do osećaja koje doživljavamo u sopstvenom telu.

„Postoji bezbroj načina da umirimo, makar delimično, nervni sistem čija je regulacija narušena, od vežbi disanja do radikalnih promena životnih navika. Ipak, jedna jednostavna metoda nedavno je stekla veliku popularnost - uranjanje lica u ledenu vodu ujutru.“

Kako dalje navodi, prema različitim istraživanjima i zagovornicima te metode, takva praksa stimuliše nervus vagus, tj. nerv koji ima ključnu ulogu u parasimpatičkom nervnom sistemu.

„Jednostavnije rečeno, kontakt lica sa hladnom vodom dovodi do usporavanja srčanog ritma i disanja, pomažući telu da pređe iz stanja stresa u opuštenije stanje koje pogoduje oporavku. Zato sam i sama isprobala tu tehniku za regulaciju nervnog sistema. Nije bilo lako jer poslednje što želite čim se probudite jeste da uronite lice u veliku posudu sa ledenom vodom, čak i pre nego što ste potpuno svesni gde se nalazite.“

Ipak, ona je upravo to uradila i podelila svoja zapažanja.

Uranjanje lica u ledenu vodu svakog jutra dve nedelje

Prva nedelja

Tokom prve nedelje bilo joj je potrebno neko vreme da se navikne na tu rutinu.

„Svakog jutra, pre nego što bih uradila bilo šta drugo, napunila bih posudu kockicama leda i filtriranom vodom iz frižidera, a zatim uronila lice u nju na oko 15 sekundi, koliko se preporučuje.“

Ispostavilo se da je ta vežba mnogo teža nego što je očekivala.

„Svaki put kada bih uronila lice u vodu, imala sam potrebu da ga odmah izvučem jer nisam navikla da zadržavam dah pod vodom. Međutim, primetila sam da mi je posle nekoliko sekundi postajalo lakše. A onda je, gotovo čudesno, moje telo počelo da se opušta. Koža mi je pritom postala mekša, što je svakako dodatno doprinelo prijatnom iskustvu.“

Osećaj je prilično neobičan, kaže. Ne dolazi do snažnog naleta dopamina kakav možete da doživite tokom kupanja u ledenoj vodi, već se javlja blag, sveprožimajući osećaj smirenosti.

„Često se budim pod stresom, odmah u glavi prolazim kroz spisak obaveza i proveravam poruke, dok me kortizol praktično izbacuje iz kreveta i pokreće da započnem dan. Ledena voda prekinula je taj obrazac i već trećeg ili četvrtog jutra počela sam da se radujem tom ritualu. Probudite se, uronite lice u vodu i spremni ste za dan. Dodatni bonus je i to što izlaganje lica hladnoći pomaže u smanjenju otoka i zapušenosti. Nije ni čudo što su ljubiteljke te metode Hejli Biber, Kejt Mos i Bela Hadid.“

Druga nedelja

Do kraja druge nedelje njen jutarnji ritual sa ledenom vodom postao je duboko ukorenjena navika, prirodna poput pranja zuba.

„Sve to je bilo najbliže osećaju potpune smirenosti, a da pritom nisam morala da se cela uronim u ledenu kupku. Za razliku od mnogih drugih metoda kojima sam pokušavala da regulišem nervni sistem, znam da ću nastaviti da praktikujem ovu metodu. Pritom, ne moram svaki put da punim posudu kockicama leda. Mogu jednostavno da je ostavim u zamrzivaču i po potrebi u nju sipam vodu ili, ako žurim, samo da pređem s nekoliko kockica leda preko lica.“

Ipak, Dejzi kaže da, iako joj je uranjanje lica u ledenu vodu značajno smanjilo jutarnji stres, to nije čudotvorni lek za hronično narušenu regulaciju nervnog sistema.

„Takođe, ne mislim da je ova metoda sama po sebi dovoljna. Od uranjanja u ledenu vodu, na primer, nećete zaboraviti na neko teško životno iskustvo, niti će to rešiti generalizovani anksiozni poremećaj ili hronični stres. Ali verujem da takva praksa može biti deo sveobuhvatnog pristupa, uz druge metode, poput vežbi disanja ili, u nekim slučajevima, promena životnih navika kako bismo ih bolje uskladili sa onim što nam donosi smirenost. I da li sam zbog svega toga postala zen majstor? Ni približno. A da li je ta praksa napravila razliku? Apsolutno.“