Kad te otpuste iz Chanela i pošalju ti stvari poštom: Intimna priča Virginie Viard

Žena koja je skoro 30 godina radila uz Karla Lagerfelda, a zatim ga nasledila na mestu umetničke direktorke jedne od najmoćnijih modnih kuća na svetu, 5. juna 2024. otišla je na ručak sa Alainom Wertheimerom, suvlasnikom Chanela. Nije znala da će se nekoliko sati kasnije oprostiti od posla koji joj je praktično obeležio ceo profesionalni život.

"Neće biti lako", rekao joj je Wertheimer pre nego što su seli za sto. Zatim joj je, kako Viard opisuje u novoj knjizi Un regard: Une vie chez Chanel, mirnim glasom saopštio: "Ovde ćemo stati."

Posle deserta potpisala je dokument. Istog popodneva oprostila se od svog tima. Već sledećeg dana njene lične stvari iz Chanela spakovane su u kutije i poslate na njenu kućnu adresu.

Od Karlove desne ruke do njegovog naslednika

Virginie Viard nikada nije bila tipična modna zvezda. Dok je Lagerfeld pravio spektakl i od sopstvene ličnosti, nosio crne naočare, visoke bele kragne i bez problema dominirao intervjuima, Viard je gotovo bežala od svega toga.

U Chanel je stigla krajem 1986. godine. Vremenom je postala toliko važna Lagerfeldu da je sebe kasnije opisivala kao njegovu "desnu i levu ruku". Njegove skice, reference i ideje prevodila je na jezik ateljea i ljudi koji su od njih pravili stvarnu odeću.

"Pokazala sam se kao veoma dobar tumač njegovih misli", piše ona.

Njihov odnos trajao je decenijama i bio mnogo komplikovaniji od običnog odnosa kreativnog direktora i asistenta. Viard govori o uzajamnom divljenju, bliskosti i zavisnosti, ali i o unutrađnjim konfliktima koji su se vremenom nagomilavali.

Kada je Lagerfeld umro 2019, upravo je ona dobila posao za koji se dugo činilo da ga niko drugi ne može preuzeti.

Naslediti Karla Lagerfelda u Chanelu verovatno je jedan od najnezahvalnijih poslova u modi.

Sve što uradite porediće se sa njim.

Ako previše promenite Chanel, optužiće vas da ste uništili njegov kod. Ako ga promenite premalo, reći će da nemate sopstvenu viziju.

Viard je na toj poziciji provela pet godina.

"Brojke nikada nisu bile bolje"

Zanimljivo je da u knjizi ne pokušava da predstavi svoj mandat kao poslovni neuspeh. Naprotiv.

Viard čak dva puta naglašava da tokom njenog vođenja Chanela "brojke nikada nisu bile bolje". Uprkos tome, kaže da se pred odlazak osećala kao da je "žrtvovana" i praktično pretvorena u duha unutar kuće kojoj je dala veći deo života.

Ono o čemu govori mnogo manje jesu razlozi zbog kojih je Chanel odlučio da je smeni.

Njena Cruise kolekcija predstavljena u Marseju u maju 2024. nije bila dobro primljena, što i sama priznaje. Međutim, u knjizi gotovo da nema otvorenog obračuna sa vlasnicima Chanela niti detalja o finansijskim uslovima njenog odlaska.

Vanity Fair primećuje da svaki put kada se priča približi stvarnim centrima moći u kompaniji, Viard postaje izrazito oprezna. Porodicu Wertheimer, vlasnike Chanela, pominje veoma pažljivo, dok se Bruno Pavlovsky, predsednik modnih aktivnosti kuće, pojavljuje tek sporadično.

Ali način na koji je njen odlazak izveden očigledno je ostavio duboku ranu.

Tri nedelje nakon što je napustila Chanel održana je haute couture revija u Palais Garnieru.

Bila je to kolekcija na kojoj je radila.

Njeno ime, međutim, više nije bilo tamo.

U medijima je kolekcija jednostavno pripisana "Fashion Creation Studiju". Viard kaže da je za to saznala čitajući štampu.

Najviše ju je zabolela jedna reč

Još bolniji trenutak dogodio se godinu dana kasnije.

Viard je pročitala tekst u kojem je istorija Chanela praktično bila podeljena u tri velika poglavlja: Gabrielle Chanel, Karl Lagerfeld i nova era Matthieua Blazyja.

Između Lagerfelda i Blazyja nalazila se ona.

Ali njeno vreme u Chanelu opisano je jednom rečju: "intermission".

Pauza.

Predah između dva važna dela.

Viard se u knjizi vraća baš toj reči.

Intermission je trenutak kada publika ustane, ode do toaleta, uzme piće i razgovara u hodniku. Deo predstave u kojem se ništa važno ne događa.

Ideja da je pet godina njenog rada svedeno na pauzu između dva "prava" kreativna direktora potpuno ju je slomila.

Tu postaje jasnije zašto je napisala knjigu.

Ne toliko da bi se osvetila Chanelu, koliko da bi odbila da nestane iz njegove istorije.

"Te kolekcije bile su ja. Taj rad bio je ja", insistira Viard u knjizi dok pokušava da povrati autorstvo nad periodom koji je, po njenom osećaju, veoma brzo počeo da se briše iz kolektivnog sećanja.

Nije znala da se "proda"

Viard je, međutim, dovoljno samokritična da prizna i sopstveni problem.

Nije umela - ili nije želela - da gradi mit oko sebe.

Nije davala mnogo intervjua. Nije imala upečatljiv javni imidž. Nije objašnjavala svaku kolekciju velikim manifestima. Za razliku od Lagerfelda, nije svoju ličnost pretvorila u deo proizvoda.

Danas smatra da ju je upravo to koštalo dela njenog nasleđa.

"Kada ne možeš da objasniš šta radiš, drugi će to definisati umesto tebe", piše.

Postoji još nešto što sada vidi kao grešku - nakon što je preuzela Chanel, nije pronašla sopstvenu desnu ruku.

Karl je imao nju.

Ona nije imala nikoga.

"Verovatno je trebalo da pronađem partnera, nekoga sa kim mogu da razgovaram. Ali nisam imala nikoga, dok je Karl imao mene", priznaje.

Karl joj je dao sve, ali joj nije poslao cveće kada joj je umrla majka

Najintimniji deo knjige ipak nije posvećen njenom otkazu.

Posvećen je Lagerfeldu.

Viard mu piše dugo pismo koje je istovremeno ljubavno pismo, optužnica i nešto nalik terapijskoj seansi.

Njihova bliskost bila je ogromna. Kada je Lagerfeld početkom dvehiljaditih drastično smršao, ona mu je svakodnevno pripremala male proteinske porcije. Bila je uz njega profesionalno i privatno, pratila njegove ideje i pretvarala ih u kolekcije.

Ali Lagerfeld je umeo da bude i surov.

Viard se seća trenutaka kada su drugi dobijali zasluge za rad u koji je ona uložila mesece. Seća se da je plakala u kabinama za probu dok bi neko drugi novinarima predstavljao kolekciju na kojoj je ona radila.

Le Monde izdvaja još jedan detalj koji vrlo precizno opisuje njihov odnos - Lagerfeld joj je poklanjao fotografije, skupa vina, čak i automobil, ali kada joj je umrla majka nije joj poslao ni cveće ni izraz saučešća.

"Kako objasniti da nekome daješ toliko kada te toliko često povređuje?", pita ga Viard u knjizi.

A zatim dolazi možda najvažnija rečenica cele priče:

"Zameram ti što si bio jedini koji me je zaista video."

U tu rečeniciu zapravo je stala gotovo čitava njena karijera.

Godinama je bila žena kojoj je Karl Lagerfeld verovao i bez koje njegov sistem u Chanelu teško da bi izgledao isto. Kada je njega izgubila, dobila je njegovu poziciju, ali ne i njegovu moć.

A kada je pet godina kasnije izgubila i Chanel, otkrila je koliko brzo velika modna kuća može da nastavi dalje.

Jednog dana vodite jednu od najpoznatijih modnih kuća na svetu.

Sledećeg dana vam vaše stvari stižu u kartonskim kutijama.