Pouke iz prošlosti: Prikrivanje ličnog smrada

Zaista, istorija lične higijene doslovce je – neverovatna! Potrebna su bila stoleća da bi čovek došao do relativno zdravih higijenskih navika, kakve su svojstvene velikom delu ljudi danas. Dovoljno je da pomislimo da su u srcu Evrope, od renesanse sve do doba prosvetiteljstva, kupanje branili čak i lekari. Oni kojima smo zahvalni jer naš život drže na dlanu i spremni su da ga spasu. Dakle, lekari su najčešće zabranjivali kupanje zato što su verovali da čovek kupanjem otvara pore. A kroz pore su u organizam mogle da uđu teške bolesti! Da li bi to možda mogao biti razlog zbog kojeg se, primera radi, francuski kraj Luj XIV tokom vladavine duge 72 godine (od 1643. kada mu je bilo pet, do 1715. kada je umro), okupao samo dva puta? Šta kažete? Nije moguće? Istoričari greše (neki kažu tri puta)! Istrulio bi – danas bismo bili skloni da pomislimo. Međutim, tako je ostalo zabeleženo. Doduše, Kralj Sunce je prao ruke u parfemskoj vodi. I to svakog dana! A svakog drugog je vlažnim ubrusom brisao svoje lice.

Kako se onda nije, jednostavno rečeno, usmrdeo? Pa eto, nije. Presvlačio se. Više puta na dan. U to vreme se verovalo da čista odeća obezbeđuje ličnu higijenu upijajući prljavštinu sa kože. Odatle verovatno i moda visokih okovratnika i kragni, manžetni na košuljama. To je, uostalom, vidljivo i na baroknim portretima. Možemo samo da zamišljamo kolika se svita pralja i peglarki brinula o odeći Luja XIV. Povrh svega, voleo je i da igra. Sva je prilika i da se znojio. A onda bi palo veče i kralj bi legao u čistu postelju, pa pod baldahinom slušao muziku svog ličnog lautiste. Mora da je i ovaj bio sveže presvučen kako do kraljevih osetljivih nozdrva ne bi dopirao njegov neugodni telesni miris. Čista odeća je na nedvosmisleni način svedočila o čistoći tela i prefinjenosti uvažene osobe. Zato su natopljene parfemima bile i perike i odeća i rukavice. Nevažno je bilo to što je kosa ispod perike masna i prljava. Sve je imalo isti cilj: da bude maskiran miris neopranog tela. Ostalo je zabeleženo da je Luj XIV najviše voleo etarska ulja od pomorandžinog cveta, jasmina i belog karanfila.

A drugi? Oni koji nisu bili deo visokog staleža? Oni su mogli da budu prljavi, kao i da takvi ostanu. Nije im se uzimalo za zlo. Niti se očekivalo da budu čisti, pa ni okupani, već samo zdravi. Zatvorenih pora. Kako bi imali snage da peru, peglaju i rade štošta za ove druge. Ali, od kraja 18. veka, nedeljno kupanje je postalo uobičajeno u višim evropskim slojevima. A neurednost i nebriga za ličnu higijenu sirotinje počela je da brine vlast tek početkom 19. veka kada su se posle industrijalizacije svi našli zajedno u gradu, na poslu. U fabrikama.

Prljavština, ne samo ona lična, već i ulična, zabrinula je najpre lekare koji su razvili teoriju o zaraznim isparenjima i klicama. Nastanak zaraznih bolesti objašnjavali su kao širenje klica iz kužnih isparenja. Čestice nevidljive golim okom, isparavajući i dolazeći iz telesnih tečnosti, izmeta i stajskog đubriva, nisu donosile ništa dobro. To je naučno i dokazao francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster (1822-1895) u svojoj mikrobnoj teoriji bolesti. Ipak, do posedovanja ličnog, kućnog kupatila, trebalo je da prođe još izvesno vreme, piše City Magazine.

Imajući u vidu kozmetičke sklonosti starih Rimljana i Egipćana, istorija lične higijene ne ide baš pravom, uzlaznom linijom. Jedan deo čovečanstva je svestan da kupanje donosi ne samo prijatan miris, već i dobro zdravlje. Drugi deo i dalje sanja da ima kupatilo. I vodu. A opet ima i onih koji imaju i vodu i kupatila i sapune, pa čak i parfeme, ali ih ne koriste. Jednostavno, takvi su. Ne kupa im se. Ne peru im se zubi i tačka. To je njihov lični izbor zbog kojeg okupana okolina najčešće pati. I beži ako može. A i s pravom sumnja da ih niko neće razumeti ako glasno budu protestovali: „Sedim u autobusu pored Luja XIV!“.

Kada smo već kod miomirisnog, a neokupanog Luja XIV (kojeg su na dvoru nazivali i Slatkim Mirisom): u nameri da maskira svaki mogućni telesni smrad, on je svojim parfimerima naređivao da svuda posipaju tu mirisnu tečnost. Najingeniozniji izum bio je da parfeme bogato sipaju u brojne fontane koje su krasile versajski dvorac. Kako se ovoga nisu setili prvi ljudi današnjih beogradskih vlasti? Pod hitno ih nekako valja podsetiti na ovu pouku iz prošlosti!

****

BONUS VIDEO:Zdravo Sunčanje