Stručnjak objašnjava: Ubedljivo najgora i najbolja igra za decu

Mila Vuković Jovanović, koordinatorka programa za rani razvoj iz Unicefa u Srbiji, za Zadovoljnu govori koje to igre jesu, a koje nisu dobre za razvoj mališana.

Igra je više od zabave

Za početak, naša sagovornica ističe kako igra s roditeljima utiče na razvoj deteta.

„Igra je više od zabave za decu. Kroz igru deca uče, otkrivaju kako svet funkcioniše i koje je njihovo mesto u njemu. Vreme koje se provede u zajedničkoj igri je najbolji poklon koji roditelj može da podari detetu. Nestrukturisana, slobodna igra pruža najviše mogućnosti za razvoj i učenje. Slobodna igra je neplanirana, pokreće je samo dete, a vodi je radoznalost i ono što dete interesuje. Igra omogućava deci da razviju samopouzdanje, osete da su voljena, srećna i sigurna. Ona je poligon za ovladavanje veštinama koje im trebaju u životu i školovanju. Tu su društvene i jezičke veštine, zatim uče kako da sarađuju, brinu o drugima i o svom okruženju, razvijaju fizičku spretnost i savladavaju probleme na kreativan način, gube, pobeđuju, razumeju i upravljaju svojim osećanjima.“

Mila Vuković Jovanović kaže da, kada roditelj učestvuje u igri tako što prati detetove mogućnosti i interesovanja, a u isto vreme nudi mali izazov koji pokreće dete na novu akciju, onda je ta igra podsticajna za razvoj deteta. Dete je srećno kad uspeva da savlada te male izazove, uči nove veštine i znanja, a u susretu sa izazovom ili preprekom, kada oseti strah i nesigurnost, može da se okrene roditelju koji će pružiti utehu, emocionalnu podršku i ohrabrenje. Taj balans sigurnosti i slobode – “dozvole koju roditelj daje“ je optimalan kontekst za razvoj i učenje.

Pesak, glina, voda...

Ona govori i koje tehnike i vrste igara su bolje i pogodnije za razvoj mozga deteta - koje igre najviše podstiču razvoj kod mališana i korisne su za njih, a koje nikako nisu.

„Najbolja inspiracija za igru je materijal koji nema strukturu (razni konstruktori, materijali za oblikovanje - pesak, glina, voda, zemlja, drvo... prirodni materijali i sama priroda). Igranje uloga ili igre zamišljanja koje se javljaju na nešto kasnijem uzrastu (oko dve godine) daju ogroman potencijal za učenje o sebi, drugima, odnosima, osećanjima, za prorađivanje dnevnih iskustava koje dete ima, sumiranje i bolje snalaženje u odnosu sa drugima.“

Kaže i kako su prva igračka za dete lik i glas roditelja, njegovo lice i promene koje pravi dok priča svojoj bebi, dok razgovara sa njom i peva joj, odgovara na bebine glasove i pokrete. Prva igra bebina je imitacija tih pokreta i zvukova, čime beba odgovara na podsticaje i uključuje se u igru.

„U prvih 1.000 dana ovaj način igre podržava i stimuliše veoma intenzivan razvoj moždane aktivnosti zahvaljujući kojoj se u jednom minutu stvaraju milioni neuronskih veza u mozgu. Ove neuronske veze su osnova za učenje i samim tim za razvoj, ostvarivanje svih detetovih potencijala sa kojima dolazi na svet.“

Video-igre samo ograničeno

Međutim, danas se igra preselila u virtuelni prostor.

„Viruelna igra je veoma je zanimljiva deci jer kreatori igara maštovito osmišljavaju kontekste za igru, likove, odnose, alate i oružja. Dinamične su, pune izazova i zadataka za rešavanje, nepredvidljivih momenata koji nose uzbuđenje i zadovoljstvo uspehom. Zato toliko privlače decu. Ali stručnjaci preporučuju da se ograničava vreme za igre u virtuelnom prostoru, pre svega, zato što je telo u njima pasivno, usporava se razvoj veoma važnih veština kao što su fizička spretnost, snaga, okretnost, pokretljivost, manje se razvijaju socijalne i komunikacijske veštine itd.“

Najčešće greške roditelja

Ipak, greške roditelja su neminovne.

„Mnogi roditelji misle da je njihova uloga da budu animatori, da stalno osmišljavaju nove igre i aktivnosti za decu. To jeste zgodno povremeno, na primer, kada vam dođu gosti, pa u kući imate više dece različitog uzrasta koja se ne poznaju najbolje. Međutim, svakodnevna animacija od roditelja pasivizira dete, a umara i roditelja i na kraju niko ne uživa.“

Takođe, igru ne treba mešati sa ciljevima kao što su - da se nauči nešto ili postigne nešto.

„Još jedna zabluda je česta među roditeljima - da dete ne može da se igra ako nema igračke. Neki roditelji koji to ne mogu da priušte čak brinu da neće biti uspešni roditelji.“

I poslednja, ali ne manje važna zabluda je da dete počinje da se igra tek kad dođe do nekog uzrasta - ili kad prohoda, ili kad progovori, ili nauči neku veštinu.

„To pokazuje i Unicefovo istraživanje o roditeljskim znanjima, satavovima i praksama. Roditelji kasno počinju da sa decom razgovaraju, čitaju im i igraju se. Dete se igra od samog rođenja i upravo igrajući se maminim glasom i izrazom lica, tatinom košuljom i poljupcima po tabanima, vodom u kojoj se kupa, tepihom, kašičicom i šoljom iz koje jede, varljačom, šerpom ili prekidačem za svetlo, upravo i uči i kako da se kreće, da stoji, da govori, da rešava sve složenije i složenije probleme. Dete se rađa spremno da uči kroz igru.“

BONUS VIDEO: Joga za zauzete mame