U malom mestu u Hrvatskoj napravili su vrtić oko starih maslina, a rezultat je arhitektonski trijumf

Projekat Terra Membrane potpisuje zagrebački arhitektonski biro PROARH, odnosno arhitekta Davor Mateković sa Majom Horvat i Ivorom Pučarom. Na prvi pogled, lokacija nije nudila mnogo toga što bi arhitektama olakšalo posao. Parcela je nepravilnog, gotovo trouglastog oblika, nalazi se u rastresito izgrađenom ruralnom naselju i na njoj se već nalazio maslinjak.

Upravo ono što je moglo da bude prepreka postalo je polazište čitavog projekta.

Umesto pravougaone zgrade kojoj bi teren morao da se prilagodi, arhitekte su osmislile prizemni objekat fluidne, organske forme koji prati granice parcele i raspored postojećih stabala. Masline su tako diktirale pojedine linije građevine, a oko njih su napravljeni atrijumi koji se uvlače duboko u njenu strukturu.

Zahvaljujući tome, stabla se ne nalaze samo u dvorištu vrtića, već postaju deo svakodnevice dece koja u njemu borave. Vide se iz prostorija, određuju vizure i stvaraju mala unutrašnja dvorišta koja povezuju enterijer sa pejzažom.

Praktičnost atrijuma oko maslina

Parcela ima oko 1.400 kvadratnih metara, dok sam prizemni objekat zauzima približno 650 kvadrata. U njemu se nalaze dve vaspitno-obrazovne jedinice – mešovita jaslena grupa za decu od jedne do tri godine i vrtićka grupa za uzrast od tri godine do polaska u školu.

Iako je reč o relativno malom vrtiću, projektovan je tako da funkcioniše kao potpuno samostalna celina. Pored prostorija za decu, tu su kuhinja, praonica, višenamenska sala, prostorija za vaspitače, kancelarije stručne službe i svi pomoćni sadržaji potrebni za svakodnevni rad. Kapacitet objekta je 30 dece.

Spoljašnji prostor zauzima oko 750 kvadratnih metara i opremljen je igralištem i bezbednim podlogama za igru.

Atrijumi oko maslina pritom nisu zamišljeni samo kao upečatljiv arhitektonski detalj. Oni imaju veoma praktičnu funkciju. Omogućavaju da dnevna svetlost dopre dublje u objekat, poboljšavaju prirodnu ventilaciju i stvaraju zasenjene spoljašnje zone u kojima deca mogu da borave i tokom vrelih letnjih dana.

Prostorije u kojima borave vrtićke grupe orijentisane su prema ovim dvorištima, pa granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora postaje manje stroga. Deca tako mogu da budu u neposrednom kontaktu sa biljkama i prirodnim okruženjem čak i kada nisu na glavnom igralištu.

Fasada u bojama zemlje

Organski oblik objekta omogućila je betonska noseća konstrukcija, ali njegov najupečatljiviji element verovatno je fasada.

Vrtić je obavijen ventilisanom fasadom od vertikalnih elemenata terakote, čije nijanse prelaze od svetlijih do tamnijih tonova narandžaste i boje pečene zemlje. Upravo je ta svojevrsna opna dala projektu ime – Terra Membrane.

Vertikalni glineni elementi nisu postavljeni kao potpuno zatvoren zid. Smenjuju se sa prazninama, zbog čega fasada, u zavisnosti od ugla posmatranja i svetlosti, deluje čas kompaktnije, čas gotovo prozračno.

Promene tonova dodatno naglašavaju zakrivljenu formu objekta i stvaraju ritam koji prati njegovu nepravilnu osnovu. Istovremeno, zemljane boje terakote povezuju zgradu sa tlom, maslinama i okolnim pejzažom, pa arhitektura, iako savremena, ne deluje strano u seoskom ambijentu.

Ideja o povezanosti sa prirodom nastavlja se i u enterijeru, ali na drugačiji način.

Dok su spolja dominantne prigušene i prirodne nijanse, unutrašnjost dobija više boje.

Hodnici su osmišljeni kroz motive reke Krke i životinjskog sveta koji je okružuje, pa se pojavljuju življi tonovi i ilustrativni detalji prilagođeni deci. Tako prostor dobija i edukativnu dimenziju, bez potrebe da izgleda kao klasična školska učionica.

Arhitektura prilagođena deci

Pažnja nije posvećena samo izgledu zgrade. Objekat ima podno grejanje i koristi toplotne pumpe, dok su različite prostorije projektovane tako da vaspitačima omoguće dobru preglednost prostora.

Stakleni paneli omogućavaju lakši nadzor nad decom, a direktan izlaz iz prostorija u zaštićene atrijume čini spoljašnji prostor sastavnim delom svakodnevnog programa vrtića.

Vrtić je počeo sa radom 2020. godine, a njegova izgradnja finansirana je sredstvima Evropske unije i Grada Drniša. Projekat je kasnije privukao pažnju i van Hrvatske – osvojio je BIG SEE Architecture Award, bio finalista nagrade THE PLAN Award i dobio priznanje Architecture MasterPrize.

Ipak, možda je njegova najzanimljivija vrednost upravo u tome što pokazuje koliko dobra arhitektura može da promeni i veoma malu sredinu.

U naselju sa tek nekoliko stotina stanovnika napravljen je savremen javni objekat koji nije pokušao da izbriše karakter parcele na kojoj se nalazi. Naprotiv, nepravilna parcela, stara stabla maslina i mediteranski pejzaž postali su glavni elementi projekta.