Ako vaše dete zvuči kao vaš bivši partner, osvestite sopstvene negativne obrasce, pa tek onda pomažite detetu.
Dok su večerali, Laura je pitala svog dvanaestogodišnjeg sina Itana da li je završio domaći zadatak.
On obara pogled, okleva, pa odgovara: „Da, završio sam. Uradio sam ga odmah posle škole.“
Laura je primetila njegovo oklevanje i blago ga pita: „Jesi siguran? Ako ti treba pomoć, rado ću ti pomoći.“
Itan slegne ramenima i uz nervozan osmeh kaže: „Uradio sam ga. Gotov je. Prestani da gnjaviš.“
Laura se namrštila, osetila je da nešto nije u redu. Kasnije, tokom večere, pomenula je da ju je učiteljica zvala zbog toga što nije imao urađen domaći.
„Bože, mama!“ odbrusio je on. „Sigurno je mislila na nekog drugog. Zašto uvek moraš da preteruješ?“
Lauri se stegao stomak. Ne želi da se svađa, pa ćutke nastavlja da jede i čeka da vidi da li će Itan još nešto reći.
Nakon nekoliko minuta, on spušta viljušku i izvinjava se: „Pokušao sam da uradim taj zadatak, ali sam se zaglavio. Nisam hteo ništa da kažem jer nisam želeo da se ti ili tata naljutite. Nekad sam stvarno glup. Obećavam da ću sada da ga završim.“
Analiza slučaja
Iako je Laura zadovoljna što se sve na kraju dobro završilo tog dana, zabrinuta je zbog obrazaca koje primećuje u sinovljevom ponašanju—posebno zbog laganja i vređanja. Zbunjena je jer ne razume zašto Itan tako reaguje.
Uz pomoć terapeuta, Laura shvata da njena interakcija sa sinom odražava ključnu dinamiku koju je imala sa bivšim partnerom. Pre nego što su se rastali, njen bivši suprug Sebastijan bi se ljutio kad god bi mu izrazila svoja osećanja, ponudila savet u vezi roditeljstva ili tražila pomoć u kući. Uvek bi okrenuo stvari i optužio je da je previše zahtevna, govoreći da zanoveta.
Laura je godinama pokušavala da izbegne njegove reakcije i da jednostavno održi mir. Učila je da „pazi šta govori“, da „ne izaziva bes“, da popravlja stvari. Vremenom se u njegovoj blizini osećala malom, zbunjenom, bez reči i iscrpljenom. Često je krivila sebe – da je glupa ili da „uvek nešto pogrešno kaže“.
Prepoznavanje obrazaca kod deteta
Tek kada je stvorila distancu i počela da obrađuje sve to uz pomoć terapeuta, shvatila je da i njen sin reaguje na sličan način i koristi isti jezik koji je čuo od oca. Štaviše, koristi iste strategije preživljavanja koje je ona koristila da bi se osećala bezbedno u toj vezi.
Na primer, Itan je naučio od oca da izbegne strogu ili emotivno burnu reakciju tako što će zaobići istinu ili pokušati da udovolji. To se vidi kada laže da je završio domaći i kada tvrdi da mu pomoć nije potrebna. Takođe prebacuje krivicu na majku kada je optuži da preteruje. Koristi i gaslighting – „sigurno je mislila na nekog drugog“ – kako bi izbegao negativnu reakciju.
Itanovo samopouzdanje trpi kada oseti da je roditeljska ljubav uslovna. Nauči da će dobiti odobravanje samo ako sve uradi savršeno, dok greške izazivaju sram, kritiku i poruke poput „Nemoj da budeš glup“ ili „Trebalo je to da znaš“. I ako to dolazi samo od jednog roditelja, on te mehanizme nesvesno prenosi i u odnos sa drugim.
Dve kuće i dvostruki standardi
Teško je kada prepoznate obrasce kod svog deteta koji podsećaju na toksično ponašanje bivšeg partnera. Još teže je znati kako reagovati na strategije koje je dete razvilo da bi se snašlo u takvom okruženju – možda čak i kao odgovor na sopstvene greške. To može zbuniti i dete. Kada u jednoj kući mora da se ponaša na određeni način kako bi se osećalo sigurno, teško mu je da se toga oslobodi i kada pređe u drugu kuću.
U slučaju Laure i Sebastijana, oni su bili razdvojeni. Ali slične dinamike mogu postojati i unutar jedne porodice. Često su to razlozi za razvod ili razdvajanje. Iako je preporučljivo potražiti pomoć stručnjaka, možete i sami osvestiti ove obrasce. Deca će isprobavati ponašanja, oponašati ono što vide i razvijati mehanizme da se zaštite. To mogu biti uvrede, sarkazam, poricanje, laganje, gaslighting, perfekcionizam ili preterano udovoljavanje.
Stvaranje zdravijeg okruženja
Dve kuće mogu biti prilika da se detetu ponudi zdravije, sigurnije okruženje. Kada drugi roditelj nije prisutan, lakše je primetiti šta se događa i tada je vreme za reakciju. Možete imenovati nezdravo ponašanje, osvrnuti se na emocije, modelovati zdrave vrednosti i postavljati granice. Otvoren razgovor može pomoći detetu da izbegne samookrivljavanje i da ne usvoji negativne obrasce.
Proces isceljenja
Ipak, isceljenje mora da počne od vas. Kao što je Laura naučila, kada osvestite i iscelite sopstvene negativne obrasce i uverenja, možete pomoći i svom detetu da ih razgradi i nauči zdravije načine ponašanja. Vremenom, pozitivna iskustva će pomoći detetu da izgradi osećaj sigurnosti, stabilan identitet i emocionalnu otpornost, piše sajt Psychology today.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
