Betsi Džonson ima 83 godine, i dalje radi špagu i još uvek je najzabavnija žena američke mode

U modnoj industriji koja opsesivno juri sledeću veliku stvar, Betsi Džonson već više od šest decenija radi nešto mnogo jednostavnije — ostaje potpuno verna sebi. Njene haljine pune tila, animal printa, šljokica, mašni, korseta i jarkih boja nikada nisu pokušavale da deluju ozbiljno, uzdržano ili „primereno godinama“. Isto važi i za samu dizajnerku.

Sa 83 godine, Džonson i dalje pleše, pojavljuje se u sopstvenim kreacijama, druži se sa muzičarima i drag umetnicima, snima sadržaj za TikTok i, kada prilika zahteva, izvodi špagu — gest kojim je decenijama završavala svoje modne revije.

Njena dugovečnost nije rezultat pažljivo osmišljene transformacije brenda niti pokušaja da se prilagodi svakoj novoj generaciji. Naprotiv. Betsi Džonson postala je fenomen upravo zato što se nikada nije odrekla razigranosti, preterivanja i ideje da moda pre svega treba da bude zabavna.

Od devojke koja je želela da bude Rockette do njujorške kontrakulture

Betsi Džonson odrasla je u predgrađu Konektikata, a tokom studija na Univerzitetu Sirakjuz bila je navijačica. Njena prvobitna ambicija nije bila modna pista, već scena: želela je da postane članica čuvenog plesnog ansambla Rockettes.

Preokret se dogodio 1964. godine, kada je učestvovala na modnom konkursu magazina Mademoiselle. Nagrada ju je dovela u Njujork, gde se u umetničkom odeljenju časopisa pojavilo slobodno mesto. Ostala je u gradu — i veoma brzo završila u samom centru njegove kontrakulture.

Živela je u blizini kluba Max’s Kansas City, jednog od ključnih mesta njujorške umetničke i muzičke scene. Tamo je, prema sopstvenom sećanju, provodila gotovo svaki obrok. Debi Hari joj je služila kao konobarica, a budući umetnik i reditelj Džulijan Šnabel radio je kao konobar.

U istom krugu upoznala je članove benda Velvet Underground, kojima je bila potrebna odeća za nastupe. Za Lua Rida napravila je komade od sivog antilopa, Morin Taker i Sterlinga Morisona obukla je u zeleni somot, dok je Džon Kejl dobio crni kostim sa belim karnerima i naglašenim viktorijanskim prizvukom.

Sa Kejlom je ubrzo započela i ljubavnu vezu, ali još važnije za njen profesionalni put bilo je to što je od samog početka razumela neraskidivu vezu između mode i muzike. Odeća nije trebalo samo da prati nastup — morala je da objasni umetnika pre nego što izvede prvu notu.

Prva kolekcija bila je divlja, konceptualna i daleko ispred vremena

Već 1965. godine Betsi Džonson postala je dizajnerka uticajnog njujorškog butika Paraphernalia, jednog od simbola pokreta Youthquake.

Do posla je stigla noseći dva kofera puna odeće koju je pravila za sebe, jer u prodavnicama nije mogla da pronađe ono što je želela da nosi. Dve nedelje kasnije već je radila u kompaniji.

Njena prva kolekcija bila je eksperiment sa plastikom, metalik materijalima i konceptualnim idejama. Pravila je čak i haljine zamišljene tako da se zalivaju vodom, nakon čega bi iz njih počela da raste trava. Bila je to moda koja nije tražila da se shvati previše ozbiljno, ali je istovremeno bila izrazito ambiciozna.

U tom periodu upoznala je i Idi Sedžvik, jednu od najpoznatijih figura kruga Endija Vorhola, koju je angažovala kao model za probe.

Još tada su se pojavili svi elementi koji će kasnije definisati njen rad: osećaj za scenu, humor, provokacija, boja, mladalačka energija i potpuna nezainteresovanost za pravila dobrog ukusa.

Brend je izgradila bez želje da postane nedodirljivi luksuz

Sopstveni brend pokrenula je 1978. godine. Umesto da modu tretira kao nedostupnu fantaziju, Džonson je od početka želela da njena odeća bude pristupačna i da se zaista nosi.

Brend nije pokrenut uz ogromnu investiciju. Pozajmila je novac od oca i banke, a poslovnu stranu prepustila Šantal Bejkon, koju je upoznala u ključnom trenutku. Bejkon je postala direktorka kompanije, poslovna partnerka i jedna od njenih najbližih prijateljica.

Džonson nije želela da se bavi tabelama, brojevima i finansijama. Insistirala je, međutim, da njih dve od prvog dana budu ravnopravne.

Takav pristup omogućio joj je da se usredsredi na ono što je radila najbolje: da iz sezone u sezonu pravi odeću koja izgleda kao vizuelna eksplozija tinejdžerske sobe, pank koncerta, baletskog kostima i prodavnice slatkiša.

Njene kolekcije nikada nisu pokušavale da se uklope u minimalistički ideal američke mode. Betsi je ponudila njegovu potpunu suprotnost — ženstvenost koja nije tiha, sofisticirana niti suzdržana, već bučna, luckasta i pomalo buntovna.

Zašto je generacija Z obožava

Džonson danas ima publiku koja je nekoliko generacija mlađa od nje. Na TikToku je prati više od 890.000 ljudi, koji gledaju kako pleše, kuva, isprobava odeću i provodi vreme sa mladim zvezdama i drag kraljicama.

Ironično, sama dizajnerka kaže da gotovo i ne zna da koristi mobilni telefon. Za njeno prisustvo na društvenim mrežama velikim delom je zaslužan kreativni direktor Džejms Vortington DeMole, koji je razumeo da Betsi nije potrebno osmisliti digitalnu personu — dovoljno je uključiti kameru.

Njena privlačnost za mladu publiku ne leži samo u povratku Y2K estetike, mada su čipka, korseti, mini-haljine, šljokice i prenaglašeni detalji ponovo veoma prisutni. Važnije je to što Džonson deluje potpuno autentično u vremenu kada se autentičnost često pažljivo režira.

Ona ne pokušava da izgleda mlađe. Ne pokušava ni da se ponaša onako kako se od žene u osamdesetim očekuje. Jednostavno nastavlja da radi ono što je radila čitavog života.

U razgovoru za W Magazine svoje trajno razumevanje mladih objasnila je brutalno jednostavno: „U osnovi, nikada nisam odrasla.“

Ta rečenica mogla bi da zvuči kao marketinški slogan, ali kod nje deluje potpuno doslovno. Logičnija, ozbiljnija i „zrelija“ odeća nikada je nije posebno zanimala. Umesto da s godinama ublažava sopstveni stil, nastavila je da nosi mrežaste čarape, platforme, šljokice, krune, slojeve nakita i komade koje potpisuje.

Moda kao nastavak muzičkog identiteta

Betsi Džonson oduvek je više zanimala garderoba muzičara nego klasična elegancija filmskih zvezda. Među ženama čijem se stilu divi navodi Madonu, Lejdi Gagu i Čapel Rouan.

Sve tri koriste odeću kao sastavni deo nastupa, a ne samo kao dekoraciju. Upravo je to ideja koju Džonson razume još od dana provedenih sa Velvet Undergroundom: vizuelni identitet mora da najavi ko je izvođač, odakle dolazi i kakvu priču želi da ispriča.

Ipak, njena najveća dizajnerska inspiracija nije pop zvezda, već Kler Makardel, pionirka moderne američke sportske odeće. Makardel je stvarala praktične, nekonvencionalne komade koji su ženama davali više slobode, a Džonson u njenom radu prepoznaje ideje koje će i sama kasnije razvijati — babydoll siluete, široke šortseve i odeću koja ne zahteva strogo ponašanje.

Ta veza je važna jer pokazuje da Betsi, uprkos karnevalskom izgledu svojih kolekcija, nikada nije bila zainteresovana samo za ukras. Njena odeća treba da dozvoli pokret, ples, izlazak i stvaran život.

Špaga nije trik, već zahvalnica publici

Jedan od najupečatljivijih delova njenih revija nije se nalazio na odeći. Nakon finala, Džonson bi se zaletela niz pistu, uradila zvezdu, a zatim završila u špagi.

Taj gest postao je njen zaštitni znak, nešto između akrobatske tačke, pobune protiv ukočenosti modne industrije i iskrene zahvalnosti publici.

Džonson je kao dete bila akrobatkinja, aerialistkinja i kontorcionistkinja, pa pokret za nju nije predstavljao samo dekorativni dodatak reviji. Moda, ples i telo od početka su bili deo iste ideje.

Ni u 83. godini ne želi da odustane od špage. Za W Magazine rekla je da je „mora uraditi“, jer je to njen način da zahvali ljudima koji je podržavaju.

U industriji u kojoj dizajneri na kraju revije često samo kratko izađu i poklone se, njena špaga govori gotovo sve o njenom odnosu prema modi. Publika nije došla na ozbiljno predavanje o luksuzu. Došla je na zabavu.

Žena koja nikada nije pristala na pravila o starenju

Betsi Džonson nije fascinantna zato što se „dobro drži za svoje godine“. Takva formulacija bi promašila suštinu.

Njena snaga je u tome što nikada nije prihvatila ideju da starost mora da utiša ličnost. Nije postala manje ekscentrična, manje glasna ili manje sklona odeći koja privlači poglede. Nije zamenila maksimalizam diskretnim luksuzom samo zato što je modna industrija nekoliko puta promenila ukus.

Zato danas deluje čak savremenije nego mnogi dizajneri koji su aktivno pokušavali da osvoje generaciju Z. Njena estetika nije vraćena iz arhive marketinškom strategijom — ona nikada nije ni nestala.

Dok se moda ciklično vraća čipki, punku, Y2K siluetama i teatralnosti, Betsi je sve vreme bila na istom mestu, okružena tilom, leopard printom i roze bojom.

Iza karijere koja deluje kao neprekidna žurka

Uprkos javnom imidžu žene koja se neprestano zabavlja, Džonson o svom privatnom životu govori mnogo otvorenije i grublje nego što bi se očekivalo od pažljivo kontrolisanog modnog brenda.

Za W Magazine priznala je da je bila mnogo uspešnija u poslu nego u ljubavnim odnosima. Najvažniji deo njenog života, međutim, nije bio profesionalni uspeh, već rođenje ćerke Lulu i kasnije unuka Lejle i Ele.

Ta iskrenost dodatno objašnjava njenu privlačnost. Ona ne predstavlja život kao savršeno izvedenu modnu kampanju. Govori o lošim izborima, neuspelim odnosima i poslovima koje nije želela da radi, ali ih ne pretvara u dramatičnu lekciju o ličnom razvoju.

Čak i kada govori o budućnosti brenda i vremenu kada nje više neće biti, koristi humor. Veruje da su timovi koji rade na obući, torbama, nakitu i odeći dovoljno dobro razumeli njen senzibilitet da će Betsi Johnson moći da nastavi bez nje.

To nije lako. Malo je brendova toliko vezano za ličnost svog osnivača. Kod nje, međutim, postoji vrlo prepoznatljiv kod: više boje, više zabave, više pokreta i što manje straha od toga da će nešto biti „previše“.

Fenomen Betsi Džonson

Betsi Džonson opstala je jer nikada nije pokušavala da bude simbol dobrog ukusa. Njena moda nije nudila tiho bogatstvo, disciplinovanu eleganciju ni uniforme za moćne žene. Nudila je haljinu za ples, šljokice usred dana i dozvolu da se odeća shvati kao igra.

Od njujorške kontrakulture šezdesetih, preko sopstvenog brenda pokrenutog sedamdesetih, do TikToka i nove generacije obožavateljki, ostala je dosledna ideji da ženstvenost ne mora da bude pristojna da bi bila snažna.

Zato njen fenomen nije samo priča o dizajnerki koja je dugo opstala u modi. To je priča o ženi koja je odbila da se utiša, prilagodi godinama ili postane razumna samo zato što se to od nje očekivalo.

Betsi Džonson možda nikada nije odrasla — ali upravo je zato uspela da ostane relevantna.