Džeparac može biti odličan način da podučite vaše dete veštini upravljanja novcem.
Kako su cene naglo skočile tako su mnogi roditelji shvatili da džeparac koji su davali svom detetu više nije dovoljan i da se za 150 dinara ne može kupiti ni sendvič. Dosta dece odbija da nosi užinu „jer je niko ne donosi, pa je blam“ ili im je jednostavno draže da kupuju po pekarama i trafikama blizu škole.
Mnogi roditelji imaju nedoumice kada je u pitanju džeparac – pitaju se u kom periodu treba početi sa davanjem novca i koja suma je najprikladnija. Zbog toga smo na društvenim mrežama postavili pitanje „Koliki dnevni džeparac dajete deci i na šta ga oni troše?“ a svoje iskustvo su, između ostalog, sa nama podelile i dve mame – Milka i Sonja.
„Moje ćerke su i u srednjoj školi nosile užinu od kuće. Od malena sam ih navikavala da obavezno jedu pre škole. Kad su bile male pakovala sam im voće i spremala sendviče. Muž i ja smo čak uzimali pakete čokoladnog mleka tako da su uvek imale spremljenu užinu.
Uvek sam govorila da je bolje da ponesu bilo šta od kuće nego da kupuju kojekakve grickalice i peciva na odmorima. Sada završavaju srednju školu i prestalo je nošenje užine, dajemo im po 150, 200, 300 dinara, kako kad. Ponekad ponesu neke grickalice kad znaju da će biti ceo dan van kuće. Starija ćerka je jedno vreme bežala sa časova i pare od užine trošila po kafićima. Zbog toga smo malo oprezniji koliko novca im dajemo“, objašnjava Milka.
Sonja ima malo drugačije iskustvo – njen osnovac „neće ni da čuje“ za nošenje hrane od kuće.
„Moj sin ide u sedmi razred, dajemo mu uglavnom po 200, 300 dinara. Skoro nam se žalio kako mu 200 nije dovoljno, pa smo podigli malo. Imaju neku sendvičaru ispred škole i tu se uglavnom hrane. Pokušala sam par puta da ga nateram da nosi hranu, ali neće ni da čuje, kao da se plaši da će ga zezati svi. Non stop mu pričam kako nije dobro što jede svaki dan nezdravu hranu ali ne vredi…Makar ne pije gazirane sokove, to znam da ne voli.“
Na Fejsbuku se većina složila da nema pravila, nekada im daju veću sumu, nekad manju, a ponekad ona zavisi i od njihovog ponašanja.
„Sve zavisi od ponašanja, ocena i radnih navika. Uglavnom se kreće od 0 do 200 din.“
„Napravim sendvič. Dajem kad je za nešto potrebno. I malo para da imaju u džepu za ne daj Bože.“
„1,5 evro dnevno za 13-godišnjaka“
Neki roditelji unapred daju veću sumu, pa je na deci kako će je trošiti.
„Dam hiljadarku i kažem slobodan si naredna 3 dana… ili 500 dinara, pa dva… troši na klopu, Bogu hvala jede kao mećava…“
„Uzmu sami koliko im kad treba. Nisu neki rasipnici tako da i ne gledam.“
„Po 15 evra dnevno. Troše kako hoće.“
Međutim, ima i onih koji se žarko protive davanju džeparca.
„Moj sin ima 15 jedan 14 godina dao sam im jednom džeparac i više ne jer danas deca kad imaju para kod sebe mogu kupiti neke cigare, alkohol, narkotiku, travu itd. Roditelj nema pojma, tako da kasnije dete postaje narkoman, alkoholičar zahvaljujući roditelju koji mu je davao pare da to sebi priušti, tako da kad im treba za nešto oni traže i kažu za šta i to kupe ili urade uz moju proveru.“
Jedna žena se nije složila s njim, pa je odgovorila: „Nema tu pravila. Ne morate dati džeparac. Dete ako hoće da uradi daće mu prijatelji. U dete treba imati poverenja i treba puno pričati. Po meni priča i poverenje su rešenje. To što ne dajete džeparac može imati kontra efekat.“
***
Bonus video: Kome poveravamo decu na čuvanje
Pratite nas i na društvenim mrežama:
