Ako je verovati svim dosadašnjim saznanjima i iskustvima o koronavirusu, trudnice nisu ugrožena grupa. Ipak, možete li da zamislite kako izgleda čekati novi život u trenutku koji nazivaju najstrašnijim za Evropu posle Drugog svetskog rata?
Broj inficiranih novim virusom premašio je uveliko pola miliona, a samo u Americi već sad ima više obolelih nego u Kini od početka epidemije. Broj stradalih raste iz dana u dan, ali i spremnost ljudi da pomognu jedni drugima u ovim teškim vremenima.
Pročitaj još:
I dok jedni nose hranu i lekove starima, drugi besplatno šiju maske za ugrožene, a treći nam priređuju onlajn koncerte, ima i onih koji drugima poklanjaju ono najjače – reč. Jer šta je važnije u svom ovom ludilu od osećaja da vas neko razume i oseća se isto ili bar slično kao vi?
Jedan takav lek je pismo trudne Devan Lapresi koje je postalo viralno na Fejsbuku.
„Išla sam danas na pregled. Snimila sam otkucaje srca za Bena jer on zbog svega ovoga nije mogao sa mnom. Sa doktorom sam se pozdravila laktovima, praćenim nesigurnim osmehom. Pitao me je kako se držim. Pitala sam ja njega kako se drži.
Osetila sam u prostoriji neku tešku energiju, iako smo sve vreme pokušavali da budemo opušteni. Ali ne postoji ništa opušteno u tome što pokušavate da ne razmenite čak ni olovku, što na svaka dva minuta dezinfikujete ruke i što on postavlja dopler sa daljine. Sve je bilo toliko teško i neprirodno.
Pročitaj još:
Čim sam sela u auto, suze su krenule. Tužna sam zbog svih trudnica koje su same. Zbog baka koje neće videti svoje novorođene unučiće. Zbog mama koje neće moći da drže za ruku svoje uplašene kćeri. Zbog očeva koji ne smeju da uđu na pregled i čuju srce svog deteta. Zbog sestara koje će biti tetke, a nisu tu uz buduće mame da zajedno prođu kroz sve. Zbog najboljih prijatelja koji neće moći da nas posete, da vide bebu čiji su dolazak na svet čekali devet meseci. Tužna sam zbog svih koje prvi put postaju mame, a odlaze kući tako nesigurne šta ih čeka i da li će dobiti svu podršku koja im je potrebna.
Tužna sam što nema garancija da će moj muž moći da prisustvuje porođaju. Toliko toga se menja tako brzo. Toliko je predostrožnosti i toliko straha u vreme koje bi inače trebalo da bude najradosnije za bilo kog čoveka.
Danas ću da sednem ili legnem sa svim svojim osećanjima. Neću se boriti protiv njih, neću ih izbegavati niti ću pokušati da poreknem surovu stvarnost svih budućih mama trenutno. Potrudiću se jedino da verujem da niko od nas ne zna šta nosi budućnost, ali da će nas onaj koji to određuje, provesti kroz sve ovo do cilja.“
